Поглавље 33
О влашком војводи, господару доње Молдавије
Драгул, војвода влашки, имао је два сина, старији се звао Влад, а млађи Радул. А обојицу је дао цару Мухамеду на његов двор да му служе. После је умро. Кад чу цар за његову смрт, одмах старијег сина Драгуловог обдари новцем, коњима, доламама, дивним шаторима, као што доликује господину и отправи га с пуно почасти у влашку земљу да влада наместо оца свога, под условом да сваке године долази к њему и да му се јавља, а данак да даје као што је и раније био даван. А његовог млађег брата остави на своме двору.
И овај Влад је долазио два пута узастопце на царски двор, а после није више хтео да долази за неколико година, те цар посла по њега једнога господина којем је било име Хамзабег, који је управљао царским ловцима. А кад овај приспе к њему у град који се зове Браила, не хтеде му се јавити, већ нареди својим службеницима да царског посланика задрже код себе, док се он назад не врати. Отишавши тада, скупио је војску. А то је било зими, па се Дунав био замрзао. Прешавши тада по леду преко Дунава са читавом својом војском у царску земљу ниже Никопоља, пусти људе да пљачкају и убијају како Турке тако и хришћане по селима, по отвореним малим градовима, и починио је цару велику штету. А нареди да се свима — како мртвима, тако и живима — поодсецају носеви, па их посла у угарску, хвалећи се да је толико Турака уништио колико је тих носева било. Онда стиже у Браилу, царскоме посланику. А посланик ништа није знао шта се десило. Тада нареди да се посланик ухвати са свима његовим пратиоцима, којих је било четрдесет, и посла их у једну веома утврђену тврђаву међу водама, названу Куриста. И најпре је наредио да се царски посланик Хамзабег набије на колац, а око њега сви пратиоци његови.
Онда су стигле вести турскоме цару шта је све учинио Драгул — јер су по оцу и њега тако називали. Тада цар посла по његовога млађег брата Драгула. А кад овај приспе у двор, тада два највиша господина из царскога савета, једноме је име или презиме Махмутпаша, а другоме Исакпаша, пођоше њему у сусрет и узеше га између себе, па га поведоше цару тамо где је овај седео на своме престолу. А кад је дошао, уставши, цар га узе за руку и посади га поред себе на други мало нижи престо с десне стране и нареди да се донесе плава златоткана одећа и да му се обуче, затим нареди да се донесе црвена застава и даде му је, а уз то новце, коње, шаторе, како доликује господину, и отправи одмах с њим четири хиљаде коњаника напред ка Никопољу да га онде чека, а сам, не одуговлачећи, скупивши војску, крете за њим.
А кад смо били у Никопољу, на обали Дунава, кад ал’ с друге стране се Драгул војвода био такође с војском утаборио зато да би спречавао превоз. Онда цар проговори јаничарима овако:
„Мили моји јагањци, што је моје то је исто тако и ваше, а особито моје благо. Дајте ми савета, јер ви то треба да кажете, како бих се могао превести на ону страну против непријатеља мога.“
Одговорише му:
„Срећни господару, нареди да се спреме чамци, па ћемо преко ноћи за то главе заложити да бисмо се пребацили на ону страну.“
Тада цар нареди да им се да осамдесет великих, опремљених чамаца и других потреба: пушке, топови, кумбаре, лумбарде.
А кад је већ била ноћ, поседасмо у чамце и пустисмо се брзо низ воду, тако да се нису чула ни весла ни људи. И превезосмо се на другу страну за стотину стопа ниже од места где се њихова војска налазила. Ту се укопасмо, наместисмо топове, окружисмо се великим штитовима, а и коље око себе густо пободосмо зато да нам коњаници не би могли ништа учинити. А онда су чамци прелазили на другу страну док нису све јаничаре превезли и пребацили к нама.
Уредивши се тада, кренули смо лагано на војску с кољем, великим штитовима и топовима. А кад смо се већ близу до њих привукли, зауставили смо се, наместили смо топове, а док смо све то радили, они су нам побили из топова двеста педесет јаничара. Видећи на овој страни овакву битку, цару је било веома жао што није могао са својом војском помоћи и био га је обузео велики страх, јер се бојао да му не побију све јаничаре, зато што се сам цар још није био пребацио. Када после тога видесмо да нас тако много гине, брзо се припремисмо, па како смо имали сто двадесет топова, одмах учестано почесмо из њих тући тако да смо читаву њихову војску с бојишта одагнали, па смо се онда и сами прегледали и боље припремили.
Цар је пустио друге пешаке, које називају азапи, као што су у нас пешадинци, да се к нама што могу хитније превезу. А Драгул, видећи да не може спречити превожење, кренуо је даље од нас.
После се сам цар са читавом својом силом превезао и дао нам је одмах тридесет хиљада златника да их међу собом разделимо, а онда је све јаничаре који пре тога нису били слободни учинио слободнима, да своја имања после смрти дају коме они хоће.
А одатле смо кренули напред у влашку земљу за Драгулом. Његов брат је био пред нама. И мада је влашки војвода имао малу војску, ипак нас је било страх и веома смо их се чували, окружујући се сваке ноћи кољем. И нисмо се сачували од њих. Јер нападајући нас ноћу, тукли су, убијали људе, коње, камиле, пљачкајући шаторе, до неколико хиљада Турака побише, а цару велику штету нанеше. А други су Турци пред њима бежали јаничарима, али су их јаничари тукли, убијали, гонили од себе, да не би били од њих смлављени. А онда су Турци довели неколико стотина Влаха, које је цар наредио да секу напола.
Кад Власи видеше да се с њима зло дешава, одступише од Драгула и приступише његовом брату. А он је отишао у Угарску краљу Матији, па га је Матија морао бацити у тамницу; а бацио га је због његових свирепих дела која је починио.
Тада је цар, давши земљу брату његову, отишао.
А после су Турци почели причати цару како су пре тога тешке борбе биле у Влашкој и како је много Турака изгинуло од њих, па да треба о томе добро размислити. Одговорио је на то цар Мухамед:
„Док Власи држе Килију и Београд, а Угри рашки Београд, дотле их не можемо победити.“
Приспевши у Једрене, цар одмах крете ка Галипољу, узевши јаничаре са собом. А онде се укрца у ратне бродове, које називају мауне, галије, галаце, берганте и друге различите. Узео је са собом исто тако топове за рушење и прангије које бију у висину и бацају камење на градове, и отпутовао је на острво Митилену, тамо где је свети Павле после потопа испловио и где га је змија ујела. А зато је тако брзо путовао да би на Митилени онога господара стигао, да се не снабде људима. Приспевши тада, одмах је опколио острво и тукао га топовима и прангијама веома жестоко, докле га није освојио, али помоћу уговора који није одржао, јер је сву послугу која је онде била дао посећи, па и самога господара.
Заузевши сва та места и посевши градове, цар крену назад у Једрене. А кад стиже, посла посланство краљу Матији у Угарску, а Матија још није био крунисан, да с њиме начини примирје, јер се с те стране највише бојао. А кад је примирје начинио, окрете се на арбанашке кнежеве и покоравао их је једног за другим врло лако зато што је један посматрао док је други покораван.
Само се један одбранио од њега, који се звао Скендер Ивановић1. Овај је био још као младић узет у јаничаре за цара Мурата и на све цареве послове је био затворио очи зато да би се могао назад вратити у своју земљу кад задобије царску милост. А десило се тако да је цар једном рекао:
„Скендере, тражи од мене које хоћеш војводство, даћу ти га.“
А овај је молио да му да Иванову земљу, не говорећи да је био Иванов син, и цар му је дао и завладао је њоме, осим градова, али је после јаничаре који су били у градовима некако преварио и удаљио и сам је завладао њима. Потом их је цар Мурат опет од њега освајао, али му ништа није могао учинити. А исто тако га је и Муратов син Мухамед морао оставити на миру до смрти, јер је ономе ко познаје њихово уређење и положај врло лако да се брани од Турака.
И тако се Мухамед, покоривши све кнежеве и освојивши читаву арбанашку земљу осим Скендерове, врати у Једрене, а ту су били дошли посланици од босанскога краља Томаша и тражили примирје.
Напомене
- Ђурађ Кастриота, Скендер-бег (умро 1488), син Ивана Кастриота, борио се противу Турака за независност Албаније.