Поглавље 34
О примирју босанскога краља
Тако је краљ Томаш тражио од цара примирје на петнаест година.
А тада је цар послао по људе, да сви буду готови и да дођу у Једрене, и нико није знао куда ће с тим људима окренути. Тако су босански посланици морали чекати одговор, не знајући шта се дешава све дотле док читава војска није била готова.
А у то време десило ми се да сам ушао у једну засвођену одају у којој је било дворско благо, и то зато што је моме млађем брату била поверена та одаја: да одатле никуда не одлази. И тако, пошто му је тешко било самоме, послао је по мене да к њему дођем. И ја без одуговлачења пођем к њему.
А одмах после мене два господина, саветника царска, Махмутпаша и Исакпаша, дођоше исто тако у ону одају, и то само њих двојица. И угледавши их, мој брат ми то рече. А ја пак, не могући изићи а да ме не виде, остадох међу сандуцима. А кад дођоше, мој брат им простре ћилиме. И ту седоше један поред другога и почеше се саветовати што се тиче босанскога краља. Рече Махмутпаша:
„Шта да радимо? Какав одговор да дамо босанскоме краљу.“
Одговори Исаклаша:
„Ништа више, него му дајмо примирје, а сами се кренимо за њима, јер иначе босанску земљу не бисмо могли освојити, зато што је земља планинска, а к томе ће имати угарскога краља у помоћи, Хрвате и друге господаре, и тако ће се осигурати да му се после ништа неће моћи учинити. Па зато дајмо им примирје, да би могли отпутовати у суботу, а ми ћемо за њима кренути у среду све до Ситнице близу Босне. А нико неће знати на коју страну ће се одатле цар окренути.“
И пошто су тако своје саветовање закључили и изишли да оду цару, и ја сам такође изишао за њима.
Сутрадан ујутру утврђено је било босанским посланицима да се примирје потпуно и верно одржава за петнаест година.
А ја одох сутрадан, у петак, у њихов стан и рекох им:
„Господо драга, имате ли с царем примирје или немате.“
Они одговорише:
„Захваљујемо Господу Богу, јер смо добили све што смо хтели.“
А ја им рекох:
„Тако ми Бога, кажем вам да ви немате никаквога примирја.“
Старији хтеде од мене више да сазна, али му не даде млађи, мислећи да ја збијам шалу.
И запитах их:
„Којега ћете дана поћи одавде.“
Они рекоше:
„Ако Бог да, у суботу ујутру.“
А ја њима рекох:
„А ми ћемо за вама, ако Бог да, у среду, све до Босне. Ово вам говорим као сигурну ствар, и запамтите ове моје речи и сећајте их се, јер сам ја исто тако хришћанин као и ви.“
Они се на то насмејаше.
А ја онда одох од њих.
На оном истом саветовању међу оним пашама закључено је било и ово: чим цар изиђе из Једрена, одмах да буде посечен трапезунтски цар. И тако се одмах и десило: ми смо кренули на пут у среду, а цар је у петак погубљен.
А ми смо ишли све до Босне. И приспели смо у једну земљу босанскога кнеза који се звао Ковачевић, и изненадно нападнут, покорио се цару. А цар је потом наредио да се овај погуби. А онда је кренуо у краљевску земљу и опколио је најпре град Бобовац. Са собом није имао топова, па је наредио да се одмах пред градом лију и овим топовима је освојио град.
А посланике, који су путовали по примирје, ту смо нашли и говорили су са мном, сећајући се оних ранијих разговора, али је већ било касно.
Пошто цар поседе град, кренусмо ка Јајцу, а због брзине посла напред Махмутпашу са двадесет хиљада коњаника не би ли могли краља Томаша негде изненадити у којем граду, јер је чуо да овај никаквих пратилаца нема при себи. А он, знајући већ о Турцима, мучио се, јадник, и ноћу и дању не би ли могао што је могуће брже скупити мало људи. И тако дође у град звани Кључ, хотећи да ту мало у подне отпочине. Али у том наједном Турци стигоше у овај град. И јурили су око града, не знајући да је ту краљ Томаш био. Док не истрча из града један лупеж и не исприча Турцима за колач, да је краљ у томе граду.
Кад то чу Махмутпаша, опколи град, а сутрадан наговорише краља да изиђе из града доле, заклињући се над књигама од сапуна како његовој глави ништа неће бити.
Потом цар Мухамед стиже у Јајце. Пред њега доведоше краља с једним његовим пријатељем. Кад видеше тада војници који су били у граду да је њихов господар сужањ, покорише се Турцима. И посевши град, цар нареди да се краљ самдруги посече, а онда заузе читаву његову земљу.
Посевши град, цар крену назад у своју престоницу, а мене ту остави у једном граду званом Звечај, недалеко од Јајца, и даде ми педесет јаничара за поседање града и плату за пола године за свакога, а и других Турака сам имао око тридесетак за помоћ.
А кад цар напусти земљу, краљ Матија1, не оклевајући, с јесени стиже у Босну и опколи Јајце, а исто тако и Звечај, у којем сам ја био. А Бошњаци, који су се били Турцима покорили а ипак с Турцима живели у граду и вароши, утврдише се у једној кули на којој је била истакнута турска застава. И утврдивши се тако, покорили су Турке и бацили заставу доле, а Турке су тукли. Видећи то, Угри приступише хитро и смело оној кули и уђоше у варош, па су се и у вароши утврдили. Турци су побегли у град и затворили се.
А краљ Матија остаде тамо, код Јајца, осам недеља, нападајући их, а другу војску посла с топовима на Звечај, нападајући га. Зидови су на овоме граду били веома слаби, а к томе су били тако рушени да смо увек ноћу радили, поправљајући их поново. И тако смо се дуго држали док најпре град Јајце није био освојен. А кад га Матија заузе по договору, крете ка својима у Звечај и ми смо се морали покорити. И тако, колико год је било Турака на Јајцу и Звечају мало их се у Турску вратило, јер је Матија желео да их има при себи. А ја сам хвалио Господа Бога што сам се часно из тамнице вратио међу хришћане.
Освојио је тада Матија Јајце и Звечај. А у то време Босном је управљао један војвода Мухамед Мумјатовић, а уместо њега у Јајцу је био његов чиновник по имену Јусуф Харамибаша, а овај је био остао код краља Матије са мном и са другим Турцима.
Напомене
- Матијаш Корвин (1443—1490), син Јанка Хуњадија, као мађарски краљ био је добар војсковођа и успешно ратовао против Турака.