Поглавље 36
О великом турском благу и како је цар наредио да се преброји
После ових борби нареди цар једноме господину по имену Титреик Синан да преброји све благо и залихе његове да би му могао рећи колико хиљада људи и за колико година би могао издржавати за готов новац, немајући никакве помоћи ни од земље ни од доходака. Титреик Синан, према царскоме наређењу, преброја за четири недеље све и рече цару, говорећи:
„Срећни господару, можеш издржавати за десет година четири стотине хиљада и да им платиш потковице и ексере, то јест читаву плату и штету.“
Али цар то није тако разумео, да може сваке године толико много издржавати, него за десет година, сваке године по четрдесет хиљада, па би тако свега било четири стотине хиљада. И тада рече цар:
„Још нисам свој господар, јер оне земље које држим све су туђе.“
А то је говорио о онима које је од хришћана био освојио силом с оне стране мора.
У то време се чуло као да сам папа са читавим хришћанским светом иде на Турке. И тада цар, бојећи се да му се све хришћанске земље које је освојио не успротиве, позва преко гласника најстарију господу из целе земље да се код њега скупе, па кад к њему дођоше, саветоваше се с њима говорећи:
„Чујемо да ђаури хоће веома силно на нас да нападну; шта на то кажете? Па посаветујте ме, јер ја могу издржавати за десет година четири стотине хиљада људи.“
Ови му одговорише:
„Срећни господару, кад имаш толико много, крени на њих у њихову земљу. Боље ти је да идеш к њима, него да их код куће чекаш.“
Тада нареди цар да се донесе велики тепих, дајући им то као пример, да се пред њима распростре, па је скоро на средину наредио да ставе јабуку и зададе им овај задатак:
„Може ли ко од вас узети ову јабуку не стајући на тепих.“
И расправљаху међу собом, мислећи како јабуку да узму не стајући на тепих, како би се то могло. И нико од њих није могао да се досети томе. Тада сам цар, приступивши тепиху, ухвати обема рукама ивицу тепиха и савијајући га пред собом, ишао је напред за њим док не дохвати јабуку. Па онда поново рашири тепих како је био и рече господи:
„Боље је ђауре мало помало откидати, него у њихову земљу кренути зато што смо у опасности. Јер кад нам тамо нешто мало не би пошло за руком, онда би нам се све земље успротивиле.“
И рече један господин по имену Есе-бег Авранезовић:
„Срећни господару, одавно причају о томе римском попу као да креће на нас са читавим хришћанским светом. Па кад би чак и на свињи јахао и тада би већ одавно био код нас. Зато, шта сте започели то и радите, не осврћући се на ђаурске вести.“
И тако похвалише и његову реч и царев пример.
И у томе цар позва једнога Грка хришћанина, према којем је био милостив, по имену Томаша Кирицу и рече му:
„Како ви мислите о вашем римском попу.“
Овај му одговори, говорећи:
„Срећни господару, ми сматрамо да су све до оног једног јединог папе, који се звао Дамазус, све папе биле светитељи, а после њега ниједан.“
И рече цар:
„Сви сте ви заједно с вашим папом заблудели и зато, Томашу, прими Мухамедову веру, јер је истинитија него ваша.“
На то Томаш ућута.
А то се збивало у Једрену, у новом царском двору.
Обдаривши господу, цар Мухамед их отпусти кућама.
Зато знајте да је турски цар веома несигуран, а Турци се веома боје да се хришћански свет не побуни и не навали на њихову земљу. Јер кад би то видели хришћани робови, који су под њима у ропству, сви би од њих одступили и хришћанима се приклонили. Ја сам много пута од њих слушао да се тога веома боје, те молимо Господа Бога да то да.
Мухамед је освојио исто тако дванаест краљевина у Малој Азији, то јест: Понт, Битинију, Кападокију, Пафлагонију, Цилицију, Памфилију, Ликију, Карију, Фригију и Хелеслонт или Мореју.
А после тога је цар Мухамед умро и сахрањен је у Цариграду, а после њега су два сина остала, једноме је име Џем Султан, а другоме Бајазит.