Поглавље 38
О поретку који влада у турској земљи
На сваки начин у турској земљи постоји добар поредак и влада велики ред и то најпре зато што цар све градове у свима земљама својим сигурно држи у својој руци, поседајући их јаничарима или својим васпитаницима, не дајући ниједан град било којем господину. А ако би која варош била ограђена и град се налазио у њој, цар их држи поседајући их својим људима. А ове јаничаре, који су у граду, сам снабдева, да би имали све што им треба кад би били опкољени. У граду немају ни вина нити икаквога другог пића. А у друго време, осим опсаде, сваки живи од своје плате. Плату им из царскога двора дају за сваку четвртину године потпуно без грешке. Дају им исто тако и једно одело годишње.
А у граду је овакав поредак.
Постоји у граду један који над свима влада, којега зову диздар, као да кажеш командант места. Други је после њега чиновник којега зову ћехаја, као кад би рекао управник. После њега су потом буљукбаше, као да кажеш десетари. А ако би био већи град, онда у њему има више дворана и они немају никаквих других прихода осим плате.
Диздар за сваки дан има пола златника, ћехаја — за четири дана златник, десетари — за осам дана златник, а остали пак за десет дана златник. Од тога морају живети и не смеју дирати царску залиху, осим кад би били опседнути.
Исто тако сами морају ноћу пажљиво стражарити, а крај капије увек морају да буду два вратара. А капија исто тако увек мора да буде затворена, осим капиџика за излазак. Ако ко иде надоле или нагоре, никога неће пустити без најаве. А ако би била каква прешна потреба па би требало да војвода уђе у град да прегледа какав недостатак, тада не може доћи са много људи, већ само са четворицом или петорицом.
А овако се градови царски снабдевају, а исто тако и читаво турско царство, од највишега до најмањега.
Био богат или сиромах, сваки у царску руку гледа, а цар пак све даље снабдева, свакога према његову достојанству и заслугама. И ето на тај начин ниједан господин нема ништа своје наследно. Мада нека велика господа имају своја наследна имања, али не много. И зато кад би им цар одузео имање, а могу при себи да задрже своју послугу, живе тако све до царске помоћи, јер цар једноме узме кад хоће, а даје другоме коме хоће. А онај коме одузме одлази на двор и проводи годину или две на двору. Цар опет одузме од другога и даје томе. А таквих којима одузимају и другима дају има на двору око двеста и зову их мазул. И зато им цар увек помаже новцима те имају међу собом такав обичај да се ни о чему не брину, говорећи међу собом:
„Ако Бог да здравље цару, даће ми друго боље имање.“
А ови су разлози зашто им имања одузимају и другима дају. Први разлог је: ко убогима наноси неправду, ниједноме томе неће бити то опроштено, него чим цар то сазна, одузима од њега и даје другоме. Други разлог је: ко лоше служи или службу занемарује, томе ће цар плату смањити и имање одузети, јер је свакоме наређено како ко има да служи и са чиме.
Постоји исто тако обичај у Турској да кад ко има синове а постају одрасли, он их узима са собом у рат и представља их на царскоме двору. Тада цар даје свакоме од њих онолико колико има отац, а понекад и више, а никоме без разлога ништа неће одузети.
А оваква је лична царска контрола.
Сваке године он шаље четири господина из свога двора на четири стране своје земље да посматрају да се негде некаквоме убогоме човеку не чини неправда од његовога господара. Тада ова господа имају право да кажњавају на смрт, на одузимање имања, већ како ко заслужи. А ова господа посланици прозвани су хајфсоруџи, као кад би рекао: ислеђивачи насиља. А кад већ дођу у своје покрајине, тада нареде да се по местима виче да они којима се некаква неправда чини дођу к њима. И уредивши онде све ствари, враћају се назад на царски двор и бивају обдарени.
Исто тако постоји обичај: кад би царски дворанин путовао или ишао по својој потреби некуда, па би се десило да буде убијен на било који начин, тада онај који га је убио, ако би био ухваћен, главу без милости губи, а читава она покрајина где се то десило без икаквог одуговлачења мора положити две хиљаде у царску благајну, и то зато што то људи нису спречили.
А велика господа имају тако велики страх од цара да кад би и најнижи царски дворанин некоме нешто наредио, овај то одмах мора извршити, бојећи се гнева царева. А царским дворанима где било да дођу, било их мало или много, свуда указују почаст по селима и градовима, а то све из опрезности.