Поглавље 39
О уређењу царскога двора
А на царскоме двору такав је поредак и уређење да је царски савет највиши и најглавнији над читавом његовом силом. И што они учине или одлуче, то ће све бити извршено. Турци их зову везири или паше, и таква саветника има само два. А то цар зато чини да не би себи задавао бригу са великим саветом, не знајући чије питање најпре да послуша, а на чему да се заустави.
Постоји на двору исто тако обичај да ниједан паша нити иједан чиновник ништа ново не наређује, да се не би управа двора колебала, већ како је уређено израније, из стародревних времена, тога се и данас и свакад придржавају и на томе остају.
Царски савет се никада не саветује крај цара, него од њега далеко, у другој згради, и то само ова двојица. Али ако су напољу, онда имају разапет нарочити шатор, који називају танишик чадири, као кад би рекао: шатор за саветовање. А други је шатор велики, где се цар показује у пољу, а зову га шепира. Позвавши ту познате људе преда се, питају свакога где се шта дешава, па кад чују, све то попишу шта је ко пред њима рекао. А после њих двојица сами међу собом расправљају, па што је и што им се учини најбоље и најважније, то износе заједно пред цара. Па тек кад цар сам размотри то и кад се посаветују заједно на чему треба да се остане, потпуно закључивши саветовање, одлазе од цара и наређују што је потребно, а цар се сам о томе стара.
Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун. А ове дечаке које из своје земље узима називају чилик, а после своје смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља називају пенџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.
А на ове дечаке што су преко мора цар ништа не троши, већ их они којима су поверени морају издржавати и потом отправљати куда се нареди. Онда их узимају на лађе, оне који на то пристану, и тако се уче и вежбају да се у рату боре на мегдану. Отада се већ цар о њима стара и плату им даје. Од њих цар бира за свој двор оне који су извежбани и плату им повећава. Млађи старијег мора слушати, а који поодрасту и дођу до мужанских година, те шаље у градове за стражу, како је већ писано.
А на двору јаничара бива око четири хиљаде, међу којима је овакав поредак: они имају над собом заповедника, којега зову ага; то је велики господин: има плату десет златника за један дан, а његов управник златник за сваки дан; стотинарима дају на два дана златник, десетарима на осам дана златник, а осталима на десет дана златник. Исто тако имају плату од цара сви њихови синови који престану да буду дечаци.
Ниједан дворанин кад се у нечем заборави па скриви не бива кажњен одузимањем плате, него смрћу. А ипак ниједног дворанина не смеју кажњавати јавно него тајно, због других дворана, да се не би побунили. Исто тако ниједан јаничар нити њихов десетар не сме јахати на коњу, осим самога заповедника и управника.
Међу њима постоји исто тако и овакав поредак: једни су стрелци који стрељају из лукова, други су тобџије који гађају из топова, трећи из малих пушака, неки из пушака-самокреса, и свакога дана морају се показивати с оружјем пред својим заповедницима. И свакоме цар даје сваке године златник на лук, а уз то доламу, кошуљу, велике чакшире начињене по њихову обичају од три лакта платна и кошуљу од осам.
Цар има на своме двору исто тако шест стотина Татара коњаника, који имају над собом два заповедника, зову их гариблар субашлари и сваки под собом има триста људи. А овима је име гариб јигитлер, као кад би рекао: сиротиња у служби. Њиховим заповедницима дају по два златника на дан, некима другима по златник и по, некима по златник, некима по половину па све до орта, а осим ових сиротана никога другог на царски двор не примају, јер су сви ови васпитаници. А од тих васпитаника цар бира шездесет одличних младића у једну чету и зову је солак, а њиховог заповедника солакбаша. Његова плата је свакога дана један златник, а ови пред царем иду с луковима.
Другу дворску чету представљају двеста капиџија, два су заповедника над њима, зову их капиџи башлари, сваки под собом има по стотину људи. Ови јашу на коњима. Плата њиховог заповедника је за сваки дан по два златника, а другима на шест дана златник.
Трећа дворска чета вишега реда изабрана је исто тако од оних васпитаника, они исто тако јашу на коњима. Има их шест стотина, имају два заповедника над собом, зову их улуфеџи башлари, сваки има по три стотине људи под својом командом. Њихова плата је два и по златника за сваки дан, а осталих за четири дана златник. Ову чету зову улуфеџи.
Четврта чета од ових васпитаника још је виша и зову је силахдар, а има их триста, њихов заповедник је силахдарбаша, за сваки дан има три златника плате, а други пак златник, златник и по, два. Њихов посао је да воде коње под царем, када је потребно. Некоме падне тек за годину дана или за годину и по, или за две године једанпут да води.
Пета чета је и највиша, зову је спахи оглани, као кад би рекао: господски синови, и ови на коњима јашу као господа. Има их триста. Њиховог заповедника зову спахилер субаша, пет златника има за сваки дан, а други по два, по два и по, и по три и по, како ко заслужи; а ови имају дужност да иду за царем где нареди са сабљом, а исто тако с луковима, опасавши се, и са стрелама. Некоме испадне да носи једанпут за годину дана, или за две године. Сви су они коњаници и сироти и сви, трпећи кишу или снег, морају заједно ноћу лежати око цара и ћутке чувати ноћну стражу, па била киша, био снег или зима, сваки мора на своме месту остати. Сваке ноћи их је педесет, а понекад сто, када је потребно. И нико се не мора старати ни за какво оружје, свим их тим цар снабдева, шта коме припада према његову достојанству, био он пешак или коњаник. А исто тако је према њихову обичају и служба на коњу.
А оне што храну или јело носе називају чешнегирлер. Има их осамдесет, њихова заповедника зову чешнигирбаши, његова плата је два златника на дан, а других по златник, по пола.
Коморника има педесет, зову их ич огланлари, њихова заповедника кихтербаши, он има на сваки дан два златника плате, а коморници по пола златника, имају такође довољно хране, као и коње.
Цар исто тако има хиљаду слободних коња године у годину под својим седлима, и ове раздају, кад је потребно, са седлима и с опремом, а особито кад је велика битка.
А коњушара има двеста, који коње надгледају, а имају такође од цара своје нарочите коње. Сваки има на осам дана златник, а највиши њихови заповедници зову се мехтербаше и имају на дан два златника.
Има такође шездесет изабраних камила које носе царско благо. Свака камила носи шездесет хиљада у сандуцима. А има четрдесет других које носе кухињу и провијант. Других има исто толико које носе царске шаторе. Камиле исто тако носе трубачке шаторе и све њихове потребе, и носе четири велика бубња: једна камила носи два, а друга два. Зову их кош, и у њих бубњају само кад је велика битка. А оних других бубњева, великих и малих, имају много. А оних камила које оружје носе има триста. Зато што немају никаквих кола, да не би с њима закашњавали када иду у рат.
Оружара који оружје чисте и праве има шездесет и сви су коњаници. Њиховог мајстора зову џебеџибаши. Он има на дан златник, а други на осам дана златник, и то тако увек из године у годину.
А оних који разапињу царске шаторе има шездесет, зову их мехтерлер, сви су коњаници, њиховог старешину зову мехтербаша, он има на сваки дан пола златника, а други на осам дана златник.
Има исто тако дванаест засамарених камила које цареву постељину и кревет носе, као и новац који треба да му је при руци, као његово лично благо.
А ових камила што су за ношење има четири стотине дванаест, још и нешто празних, кад би се некој нешто догодило да би на њено место дошла друга.
И тако оружара и оних који разапињу шаторе, онда оних који негују камиле, кувара, трубача има на броју триста двадесет коњаника. А свих је две хиљаде и четири стотине педесет. Дворских јаничара пешака има три хиљаде и пет стотина и нешто више. И тако је број пешака и коњаника царских дворана око шест хиљада.