Поглавље 40
О боју и о турској припреми
Овакав је борбени поредак код Турака, највише за одлучну битку.
Застава царских има четири, које припадају двору. Прва је бела златним словима исписана, и она је изнад свих, јер означава да је ту читава царска сила, и зову је алем-и-санџак, то јест застава читаве силе. Друга је застава црвена— дворске коњице. Трећа је зелена и црвена, четврта жута и црвена, и ове су јаничара и дворских пешака. И кад год се развију те четири заставе, ту је и цар међу својим дворанима.
А војска царскога двора овако се уређује: дворски коњаници стоје поред цара, пред њим јаничари, а за њим камиле, а око њих свуда се начини јарак и бедем; испред јарка велики штитови су у земљу побијени. Сабље су им исто тако врло оштре и припремљене; и друго ратно оружје је богато опремљено, па би се зато и наши морали исто тако добро припремати. Око јарка свуда је насут бедем нагоре, и на овом бедему свуда су густо пободени кочеви, начињене су и пушкарнице за топове, да се може гађати и из мускета, и постављају над великим штитовима копља; и друге одбрамбене ствари које су потребне густо стоје. Гађање из лукова је врло густо.
Цар пак осим свога двора има две војске: једна је анадолијска с оне стране мора, друга је румелијска.
А поред овог царског укопавања с десне катране су се други пешаци названи азапи, то јест пешадинци, исто тако укопали и кољем окружили, као и први, само што немају увек онаквих припрема. А ових је двадесет хиљада с јени кехајима. За њима иду исто тако камиле и коњи, на којима носе потребне ствари, и ови азапи су скупљени с оне стране мора, из Анадолије. Постоји такође и господар анадолски којега зову анатоли беглербег, као кад би рекао: анадолски господар над господарима, и уз њега су сви анадолски коњаници. Под њим је двадесет војвода и сваки има своју заставу од цара дату. Поред њих има педесет субаша и сваки стоји поред свога војводе, колико којем војводи припада. А ових коњаника бива на шездесет хиљада. Сваки војвода, а нарочито паша, има свој одред, и то су близу један до другога.
А опет с леве стране налази се један господар над свима господарима с ове стране мора, који има своју заставу и свој одред. Зову га урумили беглербег, господар над господарима, највиши после цара, а уз њега је осамнаест војвода, сваки са својим одредом и са својом заставом, и тако у реду стоје као што је и раније речено. Уз њих је пак око четрдесет субаша, и сваки стоји уз својега војводу, колико којем војводству припада. А њихових коњаника бива на седамдесет хиљада, који су с ове стране мора, а и сарахори, о којима ће се даље говорити.
А поред цара с леве стране налазе се такође други пешаци, азапи, бива их око двадесет хиљада, и они су с ове стране мора скупљени, то јест из Румелије, и исто тако су се укопали и кољем опколили, као и они на десној страни. И кад цар нареди неким коњаницима да ступе у битку, тада без оклевања одлазе и туку се уз велику вику и бубњање. Царски бубњари исто тако бубњају да се међу њима подиже тако велика вика и бука као кад би се земља тресла или да громови бију. А тада к њима цар шаље дворане на оклопљеним коњима да би посматрали ко ће какво јунаштво починити и ко се како држи у борби. А сваки овај држи у руци буздован или топуз, соколећи на борбу без присиљавања. Ове зову чаушима, где год се они налазе, као да је ту и сам цар, па их се зато сви боје, јер кога они похвале свакоме ће бити добро, а кога покуде пред царем тога невоља снађе. Њиховог заповедника зову чаушбаша.
Такво је турско уређење при одлучним бојевима.
Цар сам никуда не иде, него је увек међу јаничарима док се борба не заврши.
Када се онда против овакве поганичке силе хришћанска сила крене, као што је кренуо краљ Владислав на Варну, тако се био поставио против њих с колима да се около окружио, а међу колима су били све пешаци, а на десној као и на левој страни све су били коњаници; и зато су увек хришћански коњаници побеђивали турске коњанике, док се после сами не упропасте, хитајући неопрезно на царске дворане. Тако се и војвода Јанко на Косову пољу сам био сукобио и упропастио: поразивши коњанике, похитао је на царске дворане нагло и био је поражен. Зато знајте доиста: ко год би хтео с турским царем одлучни бој да бије, морао би друкчији поредак да има него што су имали други, и тако би га могао с божјом помоћи потући до ногу. Јер они имају једну слабост, о којој ни сами не знају, али ја то добро знам јер сам то добро видео; а то је да њихови пешаци на бојишту не могу дуго издржати, зато што се за то нимало не припремају, већ сматрају да увек подједнаку срећу морају имати. И зато док је њихово људство свеже на бојноме пољу, не треба се на њих по сваку цену журити, јер док је у њих велики страх и приправност, морају да буду веома јуначни и назад не смеју одступати.
Још једна ствар није код њих сигурна. Кад би само једном царски јаничари били потучени до ногу и остали на бојноме пољу, турски цар се никада не би могао повратити да би се негде хришћанима супротставио, јер кад би ову војску изгубио, онда би му се све хришћанске земље које је освојио успротивиле и морао би бити изагнат преко мора.
Још једну слабу страну имају они. Кад би хришћани њихове коњанике поразили, не би требало да хитају на чело јаничара, него одостраг, гађајући огњеним стрелама камиле, које би овако престрашене огњем полетеле на читаву војску и све би јаничаре смлавиле, а с друге стране требало би да их туку из табора учестаном паљбом из топова. Они се тога никад не досећају, али сам ја то пробао на једној камили. И распитивали су се о томе, али нису могли сазнати ко је то учинио. А то се било десило у влашкој земљи.
А исто тако велики страх завлада међу њима кад чују да хришћани на њих хоће силно да крену, јер сами добро знају: кад би једанпут изгубили битку и били поражени, као што сам раније рекао, никако се не би могли повратити, како је и сам цар раније говорио.