Поглавље 42
О турским брзим коњаницима које зову акинџије
Турци своје брзе коњанике зову акинџије то јест летећи, и они су као кишни пљускови који падају из облака. А од ових пљускова велике поплаве настају и брзи потоци што се преливају преко обала и што год дограбе, све носе са собом. Али не трају дуго. Исто тако ни турски брзи коњаници, као ни кишни пљускови, нити трају нити се задржавају дуго, али докле захвате, све покупе, опљачкају, побију и униште тако да за много година ту петао запевати не може.
Турски брзи коњаници су добровољци и од добре воље одлазе на походе своје користи ради. А други Турци их зову којунлулари, то јест овчари, јер се овцама и другом стоком хране, а коње гаје зато што чекају да их некуд на поход позову. Тада су одмах спремни и није им потребно наређивати, нити им икакву плату давати, нити им штету накнађивати. А ако неко неће сам да иде на поход, он тада позајмљује некоме другоме своје коње наполице. Па ако што награбе и донесу, сматрају да је било добро, а ако ништа не донесу, онда овако говоре међу собом:
„Ако нисмо имали добити, али имамо велико задушје, то јест отпуштење, као и они који се сами боре и војују против ђаура, и то зато што их опремамо.“
И кога год ухвате или добију, како људе тако и жене, осим дечака, све за новац продају, а за дечаке плаћа сам цар.
Ови брзи коњаници имају такође међу собом командире које зову дајдирир.
Постоје исто тако и војводе које цар установљава у свима покрајинама. Најпре су против хришћана: војвода смедеревски и његов помоћник војвода крушевачки против Угра, а против Влаха је војвода никопољски и његов помоћник војвода видински; против Хрвата и Карантанаца је војвода врхбосански и његов помоћник војвода ситнички. И тако је даље по покрајинама све поседнуто. На мору су пак против Каталана и Италијана војвода галипољски и његов помоћник војвода морејски.
Ове војводе или санџакбегови осматрају све земље и знају шта се у којем краљевству где дешава. А кад који од њих улучи време да може назаробљавати људи, тада шаље посланика цару и моли да му се допусти поход на ђаурске земље. Пошто саслуша изасланство, цар им допушта. А посланици, чим добију допуштење, не оклевајући, одмах наређују да се виче по градовима, именујући војводе и покрајине, хвалећи им тај поход, говорећи:
„Бићете одведени у богате покрајине, накупићете доста свакаквог блага, довешћете мушког и женског робља и свакојаке друге хране.“
И тада брзи коњаници или козаци, чувши о тако хваљеноме походу и чувши позивање, радују се подврискујући и одмах се опремају и крећу на уречено место, тамо где је сам војвода. И тада их војвода, дочекавши их, снабдева чамцима и другим потребама које су за то нужне и уредивши тако све што треба, издаје свакоме заповести за шта ће ко бити употребљен. А превезавши се тако, тај војвода креће у хришћанску земљу водећи их све до онога места куда је намислио.
Кад стигну, наређује им да се пребаце на друге брже коње, јер сваки од њих два коња има, једног води, а на другом јаше. А они коњи на којима су најпре јахали остају на томе месту, јер има других Турака за то да ове коње гледају док се они натраг не врате. А дају им за осам коња златник.
И одводи их војвода мало даље и ту им издаје наређење да нимало не оклевају и одређује им дан докле ће их чекати. Па ударивши у бубањ, који називају таламбас, пушта их. И настаје таква гунгула међу њима јер се међу собом гурају, а свако хоће да буде напред, да понеки падају и с коњима и ту остају. И разлете се сви куда ко зна, палећи, убијајући, пљачкајући и чинећи свако зло.
Војвода наређује да се на томе месту разапну мали шатори, имајући са собом неколико стотина изабраних људи, и то на добрим коњима, и чекају их ту. А брзи коњаници к њему доводе, доносе са свих страна. Али војвода, дочекавши их према првоме наређењу, пљачку или плен сав шаље напред. А ко закасни, тај тамо остаје. А сам војвода остаје назад, па уредивши одреде, иде лагано очекујући за собом непријатеље. А ако би их непријатељи, гонећи их силно, сустигли, тада се окрећу и сукобљавају се с њима. Ако битку не могу добити, онда наређују да се најпре побије све робље или плен, како стари људи тако и младеж, а онда се сами распрсну као ветар.
И тако им нико ништа не може учинити.
Али кад би их неко негде у тешким планинама или при великим водама, или на некаквом мочварном месту сустигао, ту би их могао поразити. Или кад би људи били спремни и кренули брзо ка ономе месту где ови пале и пљачкају, с мало људи велику би им штету причинили, јер се они тада распрше и растуре, а тада се такође највише боје и велики их страх обузме, зато што су расути. И тако би их неко с мало људи могао тући и нападати све до самога места где војвода таборује, па се ни сам војвода не би смео зауставити, мислећи да је то велика сила.
Ето тако се брзи коњаници спремају на нас.