Поглавље 46
О хришћанима који су под Турцима
Хришћане Турци зову ђаури, а свима који су под Турцима цар зна број, колико их има у свакој земљи. Ови дају цару данак на сваку годину од сваке главе по четрдесет аспри, које Турци зову акча: четрдесет њих чине један златник. Сваке године прима цар тога много стотина хиљада. А који год може да зарађује новац тај даје златник на годину, осим деце и женске чељади. И то осим других прихода, који му долазе у његову ризницу на мору и на суву и од сребрних планина и других ствари. Ови исти хришћани дају и својим господарима под којима су, које зову тимарерлер, половину царскога данка, а к томе десетак читаве своје летине или хране. Рад никакав не дају ни цару нити икаквоме господару, нити на њега иду.
А када царска војска пролази кроз његову земљу, нико не сме преко усева прелазити или кварити ма шта, нити какву штету начинити, нити насилно узети што од кога, па макар тако мало било да не би стајало ни новчића. Турска господа се тога чувају и неће прогледати кроз прсте један другоме, не хотећи да се сиромашнима наноси штета, како поганицима тако ни хришћанима. А кад би неко кокош једну насилно узео, главом плаћа, јер цар жели да сиромашни буду на миру.
Хришћани исто тако морају опремати за царем много хиљада товарних грла или коња са храном да то тамо продају за свој рачун, по којој им се цени праведно одреди, не наносећи им штете.
И тога уређења се у свему тако придржавају; како је било од прастарих времена тако је и до данашњега дана.
Тако се било десило за цара Мурата да је једна жена била тужила једнога азапа да јој је на имању узео млеко и попио. Цар је наредио да га ухвате и да му разрежу трбух и да погледају има ли млека у желуцу, јер онај тамо војник то није признао. И нађено је оно млеко у њему. Али да није нађено, то исто би се имало десити оној жени. И тако је јадни војник изгубио главу, а жена млеко. А то се десило на путу од Пловдива ка Чрномену.