Поглавље 2
О Мухамеду и Алији, његовом помоћнику
Имао је Мухамед једну сестру, којој је било име Фатима. А ову је био дао Алији, своме помоћнику, за жену онда када је своју веру ширио и када је тако учио и проповедао као да је био намислио да осуди Христову веру. Јер је он стварао своју веру према свету, водећи рачуна о томе да су људи више склони светским стварима него стварима божанским. И на тај начин је свима којигод су његовим путем ишли и његову науку следили обећавао светска блаженства, велика господства и богатства, те је људе хвалио и сматрао за добре. А оне који су му се противили Алија је на различите начине мучио.
Овога Алију поганици сматрају за пророка, као и Мухамеда, говорећи да је био моћан и силан муж. А имао је, веле, сабљу, коју је назвао Зулфикари, ванредно оштру и тако тврду, како они причају, да је све пред њом било као паучина, што год је Алија њоме ударио, било гвожђе било челик. А други причају како је његова жена била велика чаробница, па је она својом вештином стварала овој сабљи такву оштрину.
Живео је тако Мухамед у својој злости четрдесет и пет година, веру своју размножавајући.
Затим, лежећи на самртничкој постељи, позва читав свој збор и нареди:
„Да ми погреб приредите и да крај мене будете спремни док не ускрснем. Држите се чврсто моје заповести и не дајте се заводити, јер сам вас правој вери научио. Будите нови божји изабрани Израиљ. А мој погреб приредите у Медини. Алију мога слушајте, јер ћу ја у судњи дан ускрснути и повешћу вас тамо где ћемо се сви радовати. Будите сви међу собом љубазни, будите правични један према другоме. Робовима опраштајте године робовања, јер нисте богови да их до смрти у ропству држите. А тиме ћете се умножавати, јер ће се сваки човек вас држати и ваше ће се науке придржавати кад види правичност вашу.“
После Мухамедове смрти Алија је отишао с великом тугом до стене Горменђи, хотећи из истинске жалости да уништи своју сабљу, и удари тако да се читава сабља зари у стену.
Кад Алија виде ово чудо, што раније није знао о својој сабљи, овако јој проговори према њихову учењу:
„Зулфикари, престани, да то не би било против Бога.“
А потом је живео девет година после Мухамедове смрти.
Последње године, лежећи на самртничкој постељи, скупивши сав збор поганички, опомињао је да се чврсто држе Мухамедових заповести, јер је његова вера изнад свих других вера, а онда:
„Зато мучите ђауре где год можете, да не би они нас мучили. И тражите их у њиховим домовима; то је боље него да их у својим домовима чекате.“
А кад је Алија опазио да му се самртни час приближава, наредио је да узму његову сабљу и да је баце у морску дубину.
И причају поганици: кад су ову сабљу бацили, три дана се на томе месту море буркало и ковитлало од жалости за Алијом.
И зато поганици имају мале књиге, које чувају уза се као светиње, а које називају хамаили. Ове особито носе у рату, као код нас јеванђеље, и чувају их под пазухом, а на њима је насликана сабља Зулфикари. Причају да им је од велике помоћи у боју, а коме год се на те књиге закуну, свакоме ће чврсто одржати реч.
Али постоје и друге књиге, лажне, које приправљају од комада венецијанскога сапуна. Коме хоће главу да смакну, томе се заклињу на књиге приправљене од тога сапуна, које су налик на праве. Коме тако учине, тај не треба више у здрављу да се ичему нада, као што се десило краљу босанскоме, како ће о томе бити речи даље.