Поглавље 3
О њиховој служби божјој и о њиховим храмовима
Турски храмови имају мале и велике округле куле, а око њих галерије; и поганички свештеник преко дана и ноћи седам пута излази на ту кулу и позива, идући по галерији, ставивши један прст у једно уво, а други у друго, виче из свега гласа, колико најјаче може и говори ове речи на своме језику: Ла илаха илла-ллах, Мухамед ресулу-ллах, ешхеду енне ла илаха илла-ллах, што значи: Бог богова, Мухамед је божји посланик; услиши ме, Боже богова.
Сваки поганик кад чује ово дозивање, пошто има увек воде крај себе, опере удове своје унакрст и одлази у храм да клања.
Прва молитва је у два часа после пола ноћи, коју називају темџит намази; друга је у свитање, коју називају сабах намази. Трећа је у трећи дневни час, коју називају кушлук намази; четврта је у подне, коју називају ејле намази; пета је после подне, називају је икинди намази; шеста је кад сунце зађе, коју називају акшам намази; седма је у трећи ноћни час, коју називају јаци намази. Ових седам молитава ниједан поганик неће пропустити, нити ово прање, па било да је у храму или код куће; па чак и кад је на путу, чим дође време, иде на воду и пере се онако како је горе речено; пошто се склони с пута, клања онако како је прописано колико клањања треба да буде у којој молитви. А ако неко хоће да клања више, то је у његовој доброј вољи. А ако би неко, док клања, био нечим укаљан, онда му ово прање не важи, већ се мора поново опрати, а после тога обавити клањање. Макар кад би неко био и у купатилу, опет на сваки начин без таквога прања не може бити, јер је то прање код њих као код нас крштење.
А ако би се за некога уверили да нерадо иде у богомољу, ухватили би га, везали би га на лествице пред храмом где највише поганика иде у богомољу; свако к њему прилази и ружи га речима; а када тако постоји на лествицама, пуштају га онда и мора на сваки начин, хтео не хтео, да буде добар.
А исто тако ниједна женска глава у храм не иде, нити вина пије. А жене имају нарочито заклоњено место у храмовима, где никакав мушкарац не може ући. Квас никакав не пију, а за коју би се уверили да је то чинила, била би кажњена од добрих жена.
Зато ниједан прави Турчин не пије вино, а за кога би се то открило, страшно би био кажњен.
Од дворана, службеника и господе неки пију а неки не, а исто тако неки иду у храм неки не иду. Особито пак када иду у рат, никада нико уопште не пије вино, јер је Мухамедова заповест: ко год би вина пио, па би у то време погинуо, тај би на вјеки у паклу био. Али зато неки хришћани који с Турцима иду слободно са собом возе вино и пију га без икакве сметње, и још их поганици снабдевају да увек вина имају кад им га је више потребно.
Поганици овакав обичај имају: ма где у храм ишли клањања ради, увек на себи имају чисто одело; а када би на њему каква мрља била, у храм с њом неће ући нити ће клањати. Исто тако нико ни у обући коју обично носи неће у храм ући, већ кад дође до храма, оставља обућу уобичајено место, па тако улази у храм, јер је читав под чистим теписима застрт, и сваки стаје на своје место, један поред другога, и клања.
Сви су њихови храмови бели као папир. И у њима нема никаквих воштаних свећа, само према исходу сунца две лојане дебеле свеће, а међу њима су три степеника нагоре са доста запаљених кандила. А у средини је проповедаоница као катедра, и ступивши на њу младићи читају гласно Мухамедов Алкоран; ни код њих у храмовима не певају, него само Алкоран гласно читају; а сви остали, седећи на теписима, пажљиво слушају.
А после тога свештеник, којега називају мадин, са сабљом у руци ступи на трећи степеник, делећи благослов и говорећи:
„Мухамедова вера је изнад свих других; молите се за све душе и за оне који против ђаура ратују. А кад их видите како се назад из рата враћају, укажите им почаст и поклон, целивајући им руке и ноге. Сви ћете бити учесници тога рата и Мухамеду ћете се умилити. Јер нам је свемогући Бог дао сабљу да се бранимо и да ђауре уништавамо.“
А после тога погледа нагоре к небу и погладивши браду одлази напоље из храма, хвалећи Бога.
А нема никаквог просјачења, нити пак какве расправе било у храму било пред храмом која би се тицала каквих послова.
А у свакоме храму има само три свештеника, који имају уговорену плату од онога ко је храм основао. Зато што је код Турака овакав обичај: народ за храм ништа не даје, него онај ко га оснује тај га и потребама снабдева. Цар, или неки великаш, или богати трговци оснивају храмове, а у свакоме су по три свештеника: један сабљу држи, други на кули стоји, уместо звона, како је раније написано, трећи храм уређује са својим помоћницима.
Тако то бива у њиховом најглавнијем храму који се назива џами межџид, где се сав народ окупља, а особито у петак после подне.
А међу собом имају такву цркву као што је парохијски дом.