Део 2, Поглавље 4
И тако пођем, а и свим својим људима, који су стајали на улици спремни за пут, наредим да пођу за мном. Кад сам прешао отприлике једну миљу, застанем. Видим, нема наредника Крестића с његовим колима. Питам друге где је и зашто нису сви заједно, а они ми одговоре да је он остао кад смо кренули и да ће нас сигурно убрзо стићи. Пређем тако још једну миљу па се опет зауставим. Питам: „Је ли нас Крестић стигао?“ Кажу да није. Одмах сам помислио да ту нешто неће бити у реду, јер сам знао да је он древна пијаница — али људи ми кажу да одјутрос није био пијан, него да му је слуга био мало припит. Постојим још једно четврт сата тако на путу, и како није долазио, а вече се приближавало и јак ветар дувао, нисам могао даље да стојим, него наставим пут за Кашаву, и стигнем тамо пред саму ноћ. Застанем пред тврђавом у предграђу, пред једном гостионицом, где нам је газда показао собе. Мислио сам: ту ћемо га почекати, па ако не стигне, ујутру бих послао неког да га потражим.
После вечере разиђемо се на спавање и тек што сам заспао, неко поче да лупа на врата. Разбудим се, чујем опет лупу и разговор два човека. Устанем из постеље и приђем вратима. Питам: „Ко је?“ На то ми обојица одговоре да отворим: „потребно је“. Познао сам по гласу ађутанта Маркова и поштара из Лемешана (тако се звало село у ком сам био затворен). Одмах сам видео да то није бадава и да ће бити неко зло. Отворим врата и они обојица уђу. Поштар поче тиме како је дојурио на поштанским колима из љубави спрам мене, али доноси ми, рече, рђаве вести. Наредник Крестић је убио свог слугу и стражари што су тамо остали одмах су га затворили и оковали. Сад ће га, рече, одвести у град Еперјеш у затвор среског суда.
Одмах пошаљем слугу на капију тврђаве да замоли дежурног официра да отвори капију да изиђу поштанска кола. Официр одговори да се обично после повечерја кључеви односе команданту и да зато не може отворити, а како је већ сасвим касно, не усуђује се будити команданта.
Био сам приморан да још једанпут пошаљем мога човека, заједно с нашим газдом, да замоле официра да пробуди команданта иако је касно, и да му саопшти моју молбу.
Официр обећа да ће га пробудити, али не пре четири сата изјутра. Тражио је само да му се каже колико коња треба, па ће кола у то време бити ту. Слуга му рече да ће требати четири коња, и с тим се слуга и газда врате.
Како поштанска кола нису долазила а ја од тешких мисли нисам могао више спавати, почнем испитивати поштара како је дошло до тога да Крестић убије слугу.
Он ми исприча ово: „Кад сте ви пошли, хтео је и наредник поћи и већ је сео у кола, кад му слуга оде у крчму, рекао је да је тамо нешто заборавио. Како га дуго није било, наредник пође да га потражи. Он је, међутим, у крчми пио и већ се сасвим напио. Али кад је видео наредника да долази са штапом, поплашио се батина и побегао на улицу, па у моје двориште. А ја сам“, причао је поштар, „кад сам вас испратио, остао са стражарима на улици, и кад сам видео да наредник јури за слугом и да су обојица упала у моје двориште, потрчим и ја и стражари за њима да одбранимо слугу и да их раздвојимо. Кад ми тамо, наредник стигао слугу, немилостиво га бије, вуче за косу и гази. Ми да одбранимо слугу, а он лежи испружен, лицем према земљи. Мислили смо најпре да је потпуно пијан, а како је био и тучен, мислили смо: ваљда се ошамутио. Али кад је прошло четврт сата, а он не устаје, ми почнемо да га дижемо, али више му није било помоћи, био је мртав. Стражари одмах вежу наредника, одведу га у двориште (где сте ви били) и почну да га окивају и да спремају кола да га одведу у Еперјеш и предаду суду, а ја сам, опет, дошао овамо да вас известим.“
Саслушао сам поштареву причу и, како ми се од тих страшних ствари и мисли замутила глава, нисам више ни легао, није ми било до спавања. Премишљао сам само шта да радим и шта да предузмем, а у исто време говорио сам у себи: Ето шта све човек мора да претрпи у животу. Таман сам се решио једне невоље, већ сам упао у другу (а ко зна шта ме све још чека!).
Добро сам знао какво је мађарско право и какви су им судови. Код њих је тако: суди се према кривици, али дуга истрага се не води, и глава зачас одлети. Зато сам одмах знао да ће око тога бити велике муке и посла, а и поштар ме је заплашио. Каже: ако не пожурим и не потрудим се да избавим наредника, обесиће га. Њихов, мађарски поступак је кратак: глава за главу.
У тим тешким мислима преседео сам сву ноћ и тако дочекао четири сата изјутра, а како из града поштанска кола још нису долазила, морао сам опет да пошаљем човека официру да пита хоће ли се капија већ једном отворити. Одговорио је да је наредба већ издата и да ће поштанска кола одмах стићи, али после тога саопштења имао сам још једно пола сата да чекам. И већ сам хтео још једанпут да шаљем човека на капију, кад чујем поштанску трубу. Знао сам одмах да иду кола. Кочијаш је улазио у двориште и једнако свирао у трубу; јављао је да је стигао.
Пожурим се да пођем. Повео сам са собом ађутанта Маркова и поштара (он је синоћ своје коње преморио, па их је оставио да се одморе). Ноћ је била врло мрачна и пут се једва назирао. Нисам знао могу ли се поуздати у кочијаша, јер је друм на неколико места био каменит. Питао сам о њему поштара и он ми одговори да познаје тог кочијаша, да је момак вешт и да уме око коња. Кад смо седали у кола, рекнем кочијашу: „Пази, пријатељу, где је пут рђав — ти полако, а где је добар — само терај“ — и дам му преко погођене цене још два сибенценера (тридесет и четири копјејке) напојнице.
Сели смо у кола и пошли касом кроз предграђе, а кад смо изишли у поље, кажем кочијашу: „Пожури, пријатељу, мени се не оклева.“ Бринуо сам се да ли ћу тамо још затећи наредника Крестића и, ако још није одведен, да ли ћу га моћи како било извући, да скинем само ту бригу с врата.
Пошто је кочијаш био лепо награђен, није жалио коње. Ударио је бичем по њима и појурио. Ја му викнем да мало успори, да не тера тако брзо, јер је још мрак, не види се, а он ми одговори: „Не бојте се, ја знам пут“ — и том брзином је јурио једно четврт миље, кад нам тек кола ударише десним предњим точком о један камен и преврнуше се, а ми све један преко другог на земљу. Срећа још те смо пали на страну, иначе, да су нас кола поклопила, зло би било, јер су коњи преврнута кола вукли још неколико корака, а кочијаш, који је био у седлу, једва је задржао свога коња и остале.
Како је ко устајао, тако је помагао другима да се дигну. Неко виче да га боли рука, неко нога, неко глава. Једва смо се држали, као после неке несвестице. Срећа те смо се само угрували; нико није био теже повређен. Подигли смо онда кола, и почели скупљати са земље своје огртаче и друге ствари што смо са собом носили, поседали наново и пошли даље. Кочијашу нисам више дао да тако јури, јер је још био мрак. Мало после поче свитати. У освит смо стигли у село Лемешане и стали пред гостионицом (оном истом у којој сам већ био). Питам мог бившег крчмара за наредника Крестића, јер од оних стражара ниједан више није био ту. Он ми одговори да су Крестића јуче одвели окованог у Еперјеш у затвор.
Много сам се забринуо. Нисам знао шта да почнем и на кога да се обратим, кад ту никог нисам познавао. А да дигнем руке од свега и наставим пут, ни то није ишло. Ја га, као свог потчињеног, морам ипак некако извући. Мислио сам да ће најбоље бити да се обратим суду куд је одведен.
Запитам поштара ко је старешина среског суда и је ли у граду, а он ми одговори да је то оберишпан (ја тај назив не бих умео друкчије превести него председник суда), а да долази у град само у одређене судске дане, иначе живи у својој кући, једно четири миље изван града.
Кад сам то чуо, нисам хтео више чекати, него седнем с ађутантом Марковом на поштанска кола и кренемо у Еперјеш. Уз пут сам само једанпут мењао коње. На улазу у град задржи ме стражар на капији, а онда ми приступи и подофицир, са већ уобичајеним питањем: ко иде? — и затражи пасош. Рекнем му своје име, а што се тиче пасоша, рекох му да тако и тако идем команданту и да ћу у граду одсести у једној гостионици.
Кад су ме пропустили, свратим у гостионицу, наручим да ми се што пре донесе доручак и пошаљем у канцеларију да се обавестим да ли је председник суда у граду. Одговорили су ми да није ту него да је у својој кући изван града.
Одем онда команданту, Он ме је примио веома лепо. Испричао сам му случај мога наредника, рекао му да сам због тога дошао и да молим за његову помоћ.
Он ми одговори да би ми врло радо помогао кад би до њега стајало. Али у његову надлежност спадају, рече, само ствари које су везане за саму тврђаву, а у суд се никако не може мешати. Суд је у власти господе Мађара и од њих постављених судија, и они су једини власни да над затвореницима воде истрагу, да им суде, да их кажњавају, а у случају очевидног злочина и да их на смрт осуђују. „Ја само сумњам“, рекао је командант, „да ћете ви вашег наредника моћи ослободити, јер њему се мора као убици судити.“
Запитао сам га да ли би могао макар толико да издејствује код суда да мог наредника узме код себе у затвор док се ствар не испита, а он ми одговори да ни то не може, јер он заповеда само у тврђави, над својим немачким гарнизоном, а све што је изван тврђаве припада другима и он се у такве ствари никако не сме мешати. „Да се тај случај с вашим наредником десио однекуд овде, у тврђави, онда би, наравно, он био ту у затвору и спадао би под моју надлежност.“
Нисам имао више ради чега да остајем код команданта. Опростим се с њим и с врло слабом надом вратим се у гостионицу. Решио сам да потражим председника суда да с њим говорим.
У гостионици сам затражио од газде да ми спреми јело, а ађутанта Маркова пошаљем у канцеларију суда (ту у близини) да пита где је то село у ком председник живи и који је пут до њега и да измоли дозволу да види наредника Крестића, да Крестића на тај начин обавести да сам ту и да се трудим да га избавим.
Ађутант Марков је отишао, распитао се о председнику суда и измолио дозволу од старешине над затвореницима да може видети Крестића и видео га у затвору кроз решетку на вратима. С тим ми се вестима брзо вратио; на брзу руку смо се заложили јелом; поштанска кола била су већ готова, платио сам гостионичару доручак, сели смо у кола и пошли.
Путовао сам друмом прилично добро. На две станице мењао сам коње, а на трећој, последњој, морало се скренути налево од главног друма на сеоски пут који је водио до председникове куће. Од тог места морао сам платити двоструку цену, а због рђавог пута поштар није хтео да пусти кола са четири коња, него са шест, и то само зато да може више наплатити, и ја сам, хтео-не хтео, морао пристати.
Ушли смо у двориште председника суда; било је то већ пред вече; затекли смо га код куће. С почетка ме је, као непознатог, примио прилично хладно. Али кад је дознао, а после и видео, да сам дошао на шест поштанских коња (што се тамо ретко дешава, осим код врло високих лица) — због мог ухапшеног наредника — променио је држање и постао љубазан. Понудио ми је да седнем и започео разговор (немачки је знао добро). Између осталог рекао ми је: „Мислим да ћете морати овде преноћити, јер се већ смркло и, ако желите, показаћу вам стан где ћете моћи и кола увести.“
Ја му одговорим да немам намере ту да ноћим нити да време губим. „Него вас молим“, рекох, „да наредите да се мој наредник ослободи из вашег затвора, да што брже пођем на пут. Ја путујем ради једног важног, поверљивог посла и много ме је задржало то што ми је наредник затворен. Колико сам само пута данас коње изменио док вас нисам нашао. А да се уверите да је тако као што кажем, ево вам мога пасоша који ми је ових дана стигао из Беча са двора. Из њега ћете видети да мене с мојим људима нико и нигде не сме задржавати.“ — Председник суда узе пасош и поче га читати.
У пасошу је било јасно написано да мене и моје људе не само што нико не сме задржавати на путу него нам мора у свакој прилици још и помоћ указивати.
Кад је председник суда прочитао пасош, вратио ми га је и рекао ми важно да он наредника не може ослободити јер је убица и мора се, по њиховим законима, казнити смрћу.
Ја му поновим опет све што сам му већ рекао: да путујем врло важним и поверљивим послом који ми је поверен, „а за који и ваш двор зна“ (морао сам своју ствар мало и увеличати не бих ли на тај начин бар нешто постигао). Рекао сам му и то: да сам добио сад у путу од нашег руског опуномоћеног министра из Беча наређење да што пре извршим задатак који ми је поверен, и да зато и журим куд ми је наређено. „А ви, господине, никакве власти немате над мојим потчињенима, само ме од пута задржавате, а још мање имате права да мог наредника казните смрћу. Ваше право и ваши закони важе само за ваше поданике, а не и за Русе. Да је мој наредник убио неког вашег човека, ви бисте онда, наравно, имали права да му судите по вашим законима, али пошто није тај случај, него је убиство извршио Рус над Русом, то има и да му се суди по законима оне земље којој припада, а не по вашим. А ако ви збиља намеравате, као што кажете, да мога наредника осудите на смрт, донесите ту одлуку још вечерас и то ми саопштите, а ја ћу тог тренутка отићи до прве поште и послати гласника у Беч, и тужити вас нашем, руском опуномоћеном министру, са објашњењем да сам због вас задржан и да по свом послу не могу даље да идем, па ћете видети какву ћете одговорност на себе навући.“ Казао сам му и то да је погранични комесар, гроф Старај, позван у Беч на одговорност зато што ме је задржао у селу Лемешанима.
Препирали смо се до неко доба ноћи. Напослетку, као да сам тог господина мало поколебао својим разлозима. Опазио сам да већ два-три пута понавља једно те исто: позива се на мађарско право и законе и понавља да је крв проливена у њиховој краљевини, па да према томе тај случај потпада под њихов суд.
Али моји докази су га ипак мало ублажили, те окрену како он нема власти да такву ствар сам реши. О таквом случају, рекао је, може донети решење само општа седница, а та седница има да се састане за два дана. „Ја ћу сутра на ноћ“, рекао је, „пођи у град, и шта будемо решили, ми ћемо вам, ако останете у граду, саопштити.“ Затим ми је опет рекао да преноћим у селу и да ту ствар оставим док је они не реше.
И шта сам знао? Пристао сам да преноћим.
Собу сам добио код првог председниковог суседа. Зовнем тамо и кочијаша (он ми је већ досадио тражећи да га пустим да се врати) и кажем му: „Ево да те частим, али ту да преноћиш и да ме сутра вратиш у град.“
Он узе новац и рече: „Па добро, остаћу, али само ако пристанете да се на ваш рачун поштански коњи преко ноћи хране и да ми двоструко платите што ћу вас одвести натраг у град иначе ће ме газда казнити.“ Морао сам све то да платим, само да га задржим.
Сутра пораним и наредим да се коњи прежу. Видео сам и господина председника. И он се спремао у град; рекао је да ће и он одмах за мном.
Око једанаест известио ме је један од чланова суда да је на седници решено да се од мене затражи изјава у којој ћу зајамчити да су и мој наредник и његов убијени слуга руски поданици, „и ако је збиља тако, мађарски суд не би имао разлога да о тој ствари покреће истрагу. На такву вашу изјаву ваш ће наредник бити ослобођен, а ваша ће дужност бити да га после тога предате куда следује. Наш суд ће о томе обавестити своју вишу власт, а онда ће преко руског опуномоћеног министра у Бечу моћи да се обавести о целој ствари“
Ја пристанем, дам тражену изјаву и тако ослободим свог наредника. После тога, не оклевајући, наставим пут.Истог дана, пред вече, стигнем у Кашави своје људе, ту преноћим, а сутра изјутра наставим пут у Токај, и тамо стигнем трећег дана.
У Токају одседнем у великој гостионици „Код краља“. Тамо се нађем с нашим, руским мајором Жолобовом (о којем сам већ говорио). Код њега сам затекао и нека писма из Беча на моје име, а међу њима и заповест господина опуномоћеног министра да кренем у Петроварадин (као што ми је и раније било наређено), а ађутанта Маркова да пошаљем преко Мађарске и Славоније на млетачку границу у ћесарски град Трст, на јадранску обалу, с наредбом да се тамо јави нашем руском пуковнику Пучкову и мајору Петровићу, под чију ће команду прећи.
Дао сам ађутанту Маркову објаву и с њим одредио наредника Крестића (оног што је убио слугу и ја га једва ослободио од мађарског суда). Онда сам написао рапорте господину опуномоћеном министру и пуковнику Пучкову. У Токају сам провео два дана. Ађутант и ја имали смо још један део пута да пређемо заједно, па смо се договорили да се и не раздвајамо до тог места где нам се путеви одвајају.
Изјутра смо рано устали и почели се спремати на пут. Слуге су већ почеле и коње изводити, кад мој син, дете од шест година, радостан што ће путовати, изиђе из собе, и, на несрећу, нико га није опазио. Пошао је према штали, ту близу угла куће, где су војници и коњи ноћивали. На штали су била велика двокрилна врата, чије се једно крило давно одвојило и било само једним подупирачем подупрто. Ту су људи ноћу ложили ватру. Мој син приђе вратима и да ли је додирнуо подупирач или се ослонио на њега, тек тај несрећни подупирач склизне или одскочи и врата падну и притисну дете.
Људи који су се налазили око коња чули су само врисак детињи, дотрчали су, подигли врата и видели како дете лежи леђима и главом међу попречним летвама од врата. Било је живо, али лева бутна кост била му је преломљена.
Подигли су га и понели на рукама у собу.
Можеш мислити, читаоче, како ми је било, па тек његовој мајци! Он је био наш једини син и наше прво дете.
Кад сам га видео, таква ме је жалост обузела да сам био као луд. Још нисам знао шта му се десило, па сам мислио да га је коњ ударио. Моја жена се срушила од бола; њу су дизали и смиривали. А дечак се више уплашио него што је бол осећао. Говорио је да му ногу само увијем у мараму па ће моћи ићи — а сузу једну да пусти — само виче да му ногу увијем у мараму.
Брзо га свучемо, скинемо му панталоне, видим, нога му почела већ натицати, а кост му се на два места упрла у кожу. Метнемо га преко јастука на сто и пошаљемо по лекара.
Лекар је брзо дошао, прегледао му ногу — видим, још је јаче натекла и помодрела. Лекар нареди да се намести постеља, а за то време припремао му је топле облоге.
Положио је дете на постељу и ставио му облоге, а онда почео да му намешта поломљене кости. Дете је ударило у вриску и скоро је до несвести долазило, зато су га једнако шпиритусом трљали, а ја и његова мати били смо сасвим изван себе.
Ађутант Марков је све учинио само да нас утеши. Одмах је јавио о томе и мајору Жолобову који је тог часа дотрчао и стао да нас умирује. Мене и моју жену одвели су у другу собу, а малишан се није хтео другом дати да га држи осим мајору Маркову, јер је Маркова од свију највише волео, али било је потребно да га више људи придржавају.
И тако дечка држе, а лекар му вешто намешта кости и везује дашчицама. Дете вришти што игда може; ја и мати његова плачемо и хоћемо из собе, а мајор Жолобов, човек добра срца, теши нас и храбри. Каже како добро познаје тог лекара, да је човек вешт и да је већ имао доста таквих случајева.
После пола сата дете је престало јаукати, и чујем зове ме. (Много ме је волео, скоро више него мајку). Уђе и лекар: даје нам часну реч да ће нам брзо сина излечити и подићи на ноге; то му, рече, није првина. Подизао је и старе људе, рече, а где не би тако мало дете. Тако нас је храбрио и молио да не очајавамо.
Ја и жена уђемо у собу код сина; био се већ смирио, а кад нас је видео, запитао је да ли му је нога већ оздравила и да ли може већ путовати, а ми му одговоримо, показујући на лекара, да то он зна и да ће му он ногу излечити.
Лекар је био тако добар да се ту скоро све време налазио. Знао је нешто словачки и тако се некако с дететом споразумевао. После га је мали тако заволео да је једнако тражио да лекар буде уз њега.
Мајор Марков остао је још тога дана, а сутрадан је отпутовао на дужност.
Син нам је тога дана и идуће ноћи био у великој ватри и тражио често воде, што лекар није ни бранио, само је у воду додавао неки сируп из апотеке да му спадне ватра. Три дана му је стајала нога у дашчицама, а лекар му је између дашчица често квасио ногу шпиритусом. Петог дана му је мало попустио дашчице, па му је преко њих стављао облоге од топле масти — и тако је радио сваки дан.
Због тог несрећног случаја морали смо остати у Токају читав месец дана. Писао сам за то време у Беч господину опуномоћеном министру, а исто тако и пуковнику Пучкову у Трст, и молио их да ме не криве што сам због тог случаја морао остати у Токају.
Несрећних случајева сам и раније имао. Прво оно хапшење, па онда муке око наредника Крестића, па сад и ово што ми се са сином десило. Због тих случајева морао сам, хтео-не хтео, седети у тим местима, скупо све плаћати и бринути се за коње и војнике, а плату из пука нисам примио откако сам отишао. Оних двеста рубаља из Кијева што су ми на пут дали одавно су отишли. Истрошио сам све своје и пао скоро у беду.
Док сам био у Токају, чуо сам да је мајор Петровић из црногорске комисије дошао у Петроварадин и да је обилазио ћесарско-турску границу, дуж Саве. Он је већ био започео рад: поставио је надзорнике на места одређена за карантин, да се Црногорци који су имали да се зими, кријући се, провуку кроз крајеве под Турском и пребаце преко залеђене Саве у Ћесарску, тамо прихвате и снабдеју најпотребнијим до мог доласка.
Кад сам то чуо, посумњао сам да би од тог могло штогод ваљано испасти. Прво, што Петровић није из тих крајева и што не зна немачки, а, осим тога, и зато што сам у тим местима никад дотле није био. Ја сам, међутим, сва та места знао јер сам у ћесарској служби бивао на граници поред Саве а и иначе сам често туда пролазио, и знао да на тим местима Црногорци са својим породицама (које је владика обећао послати) никако неће проћи. Они су могли проћи једино преко млетачке границе, и то само на бродовима по Јадранском могу до ћесарске границе, преко Трста или Ријеке1.
Чуо сам, додуше, да су се неки из Црне Горе већ пребацили преко Саве у Ћесарску и да су већ доведени у Петроварадински Шанац, али то сам чуо од човека коме се није могло много веровати, и зато сам све то сматрао за празне приче.
Прошао је читав месец дана како у Токају живим. Зима се већ приближавала и хладноће почеле. Мислио сам о путу и како ћу прећи преко мађарских пустара пре него што стегне права зима и стићи што пре до места које ми је одређено.
Нашем дечку било је сваки дан све лакше. Дашчице су му биле већ скинуте и лекар му је само маст и фластер стављао; видело се да су му кости већ срасле и да отока скоро више и нема. Пете недеље лекар направи пробу.
Узео је дете за руке, подигао га и ставио на ноге, честитајући мени и мојој жени оздрављење детета. Оздравио је и почео помало ићи, али није нас дуго радовао. — Касније ћу испричати његов крај.
Лекар је тражио петнаест дуката за свој труд, а ја сам му дао двадесет. Исплатио сам и гостионичара, опростио се с мајором Жолобовом — и пошао из Токаја.
Пут ми је био врло тежак и задавао ми много муке. Зима стегла, снег пао, а хладни ветрови су нас целим путем пратили и зато ми је пут од Токаја до Петроварадина трајао читавих дванаест дана.
Кад сам стигао у Петроварадински Шанац (сад се зове Нови Сад), одседнем прво у једној великој гостионици — док не нађем други стан.
Идућег дана имао сам да се јавим у тврђаву Петроварадин команданту, генералу артиљерије, барону фон Елфенрајху (о коме сам већ говорио у првом делу своје повести). Имао сам да му јавим да сам стигао и каквим сам послом дошао; прешао сам преко Дунава чамцем на другу страну и дошао у командантов стан.
Затекао сам тог ваљаног старца још у животу, али је био због своје дубоке старости и глув и слеп (то му се десило исте године кад је мој отац оданде отишао).
Кад сам ушао у собу, затекао сам га како седи у наслоњачи. Његов ађутант ми одмах приђе и запита ко сам, одакле долазим и шта имам да јавим генералу. Кажем му: „Хоћу сам с генералом да говорим“, а он ће мени: „То задовољство можете тек после имати. Ја му морам прво посетиоце пријавити, јер, видите и сами, сви што му прилазе вичу му на уво, јер он нити чује, нити види,“
Рекао сам ађутанту своје име и чин, и да сам ту у црногорској комисији. „Дошао сам његовој екселенцији да се јавим, и надам се да је његова екселенција с тим већ упозната.“
Ађутант приђе старцу и поче му викати на уво то исто што сам му рекао.
Кад је старац чуо за моје име, рече: „Какав мајор Пишчевић из Русије? То мора да је онај што је сад скоро одавде отишао, само он није био мајор, него капетан и откуд да се тако брзо врати?“ И онда опет запита: „Је ли стар?“
Ађутант му викне на уво: „Није стар, млад је.“
Кад је то старац чуо, сетио ме се и рекао: „Ако је млад, то мора бити да је син старог Пишчевића и да је то он из Русије дошао, јер ја никог другог с тим презименом не знам. Млади Пишчевић је био у нашој служби, па је овде добио разрешење и отишао још пре свог оца у Русију.“
Нисам чекао ађутантово питање, него му кажем да извести генерала да сам баш тај о коме је изволео говорити. Ађутант му опет на уво викне: „Ваша екселенција је изволела погодити. То је млади Пишчевић.“
Кад је то старац чуо, пружио је руку и рекао: „Ходи овамо, сине мој; дај ми своју руку.“
Ја му приђем, прихватим му руку и пољубим је из великог поштовања спрам тако дубоке старости.
Он ме узе за руку и рече: „Приђи ближе“, па затражи да се принесе једна столица и посади ме уза се. Онда поче да ми пипа лице, главу и одело, па ме онда запита је ли истина да сам мајор, као што му је ађутант рекао, а ја му викнем на уво да јесам. Онда ме је и за оца запитао, распитивао се да ли сам га видео. Кажем му да сам се срео с њим на путу кад је одлазио у Русију.
После се почео распитивати како је у Русији и да ли се кајемо нас двојица што смо оставили своју отаџбину и отишли у туђу земљу.
Ја му одговорим да је нама исељеницима одлично у Русији, и испричам му да имамо тамо своје одвојено насеље, да имамо много плодне земље и да живимо у топлом крају.
Старац је у своје време био врло шаљив, па и сад поче са шалом: „Шта то говориш? Каква топла земља? Да се није случајно Русија у Италију претворила? Ја сам“, рече, „мислио да тамо код вас и о Петровдану вуку јелени саонице.“
Ја му одговорим: „Наша Украјина је боља од Италије јер ми имамо више жита него они, а у Сибиру и на Камчатки збиља дуго преко зиме вуку јелени саонице, али о Петровдану и тамо је лето.“
Старац се на мој одговор засмеја: „Ја се, сине“, рече, „само шалим, а ти немој да ми то одмах узмеш за зло. Ја тебе волим и све вас знам и зато се с тобом тако пријатељски владам. А за вашу Украјину, ако и нисам био тамо, наслушао сам се доста. Знам да тамо има крајева који нису ништа гори од наших. Знам да тамо све роди и да жита много има. Мени су о Украјини многи људи који су тамо били причали како се тамо лакше може живети него код нас.“
Старац је разговарао са мном, а официри који су се ту десили (међу њима је било и пуковника и других виших официра) стајали су и слушали.
Онда се старац њима окрете: „Јесте ли видели, господо, овог младог господина? Ето доказа како ми грешимо кад такве ваљане људе пуштамо да туђој држави служе. Зашто овај господин није могао код нас постати мајор, па му ни на памет не би падало да иде у Русију. Могао је остати и бити од користи својој земљи, а не туђој. Ми не умемо да ценимо људе као што треба: он је отишао у Русију, а за њим и његов отац са целом породицом. И колико смо само на тај начин ваљаних људи изгубили. А зашто? — зато што не видимо шта у њима губимо. А они су, ето, нашли срећу на другом месту и тамо ће временом постати велики људи. Ето“, настављао је старац, „ја сам ратовао заједно с тим људима. Њихова служба била је тако ваљана и тако верна нашем двору да је требало да добију сва признања. Ви сте можда слушали како су нас Мађари изневерили и здружили се с Турчином, а ја сам то и доживео. Били смо онда у очајном положају и једини су нам се онда Срби нашли у помоћи; једини су нам они остали верни. Турци су опустошили сву њихову земљу, и Славонију и Срем, и стигли већ под Беч, здружени с мађарским вођом, издајником Текелијом. Али Срби нас ни онда нису оставили, него су помогли нашој војсци да отера непријатеља. И као што су онда проливајући своју крв чували границу, тако је и данас чувају. Колико нам они вреде види се и по том што дуж целе границе на Сави нигде нема немачке страже. Све то Срби са својим пуковима чувају, а ми поред њих живимо и мирно и безбедно.“
Кад је старац завршио, запитао је, како није видео, да ли је ту Лапорта, и кад му рекоше да није, он нареди да га позову. Кад сам чуо за име Лапорта, сетим се да ће то бити шеф канцеларије, мој некадашњи добар познаник. Мало потраја, и Лапорта уђе, и кад ме је угледао, поздрави се са мном као са старим познаником, а онда приђе старцу и поче му викати на уво да је ту, и нека му изволи наредити шта хоће. Старац га познаде по гласу, па га запита: „Да није дошло какво наређење са двора за господина мајора Пишчевића, који је стигао из Русије и ето га сад ту?“
Лапорта одговори да јесте. „Дошао му је“, рече, „пасош о слободном кретању по граници.“
Старац ми на то рече: „Изволите узети ваш пасош и поћи у име бога својим послом. Само, надам се да сте ви човек другога кова, а не као један што је ту сад скоро био, опет из Русије, мајор као и ви. Начинио је ту ваздан будалаштина, које му нимало не служе на част, и ја никако не бих могао рећи да ми се допао2 зато се“, рече, „мало почувајте да не упаднете и ви у такве погрешке.“
Примио сам пасош који сам добио од ћесарског двора на тражење нашег опуномоћеног министра из Беча, опростио се с генералом и отишао кући. Затим сам написао извештај господину посланику у Беч, а исто тако и пуковнику Пучкову у Трст, јављајући им да сам стигао у Петроварадин и да сам примио пасош о слободном пролазу границом.
Напомене
- Пишчевић Ријеку зове Фијума (Прим. прев.)
- Кад сам чуо генералове речи, сетио сам се да ће бити реч о мајору Петровићу, као што је и било. Он је стигао у Петроварадин пре мене и, да се покаже како је моћан, дозволио је себи што није смео. Између осталог и ово: најмио је шест сељачких коња, упрегао их у каруце и хтео тако генералу у двориште — како нико не ради. У тврђавама је тамо обичај да се кола остављају испред зграде, на улици, код улаза, где обично и стоје кола; унутра се улази пешке — а он није тако урадио. Хтео је онако просто да упадне у двориште, а двориште је било и мало и тесно: док су предњи коњи били већ пред улазом у зграду, каруце су биле још на улици. И тако је морао да се напољу заустави, сиђе с кола и пређе преко целог дворишта пешке. Слуге су после морале извлачити кола натрашке, а уплашени коњи само су тутњали по генераловом дворишту. Због тога је мајор Петровић навукао генералово нерасположење.