Поглавље 1
Уврх села Велике Врбнице, чак горе — већ под планином Вратарном — види се одовуд с Латковачких погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице.
То је кућа удовице Мионе.
Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату, иза Јанкове клисуре.
И сад се причају приче о Сибинову јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбници — свак ће рећи: „Бог да га прости!…“
Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седма година.
Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе.
Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу.
Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове…
Миони се све чинило — доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!…
Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној — да јој помогне штогод.
Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко.
Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: — Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не пређеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи на крај с том дечицом!… Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет не би могла тако сама стићи да све урадиш… Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагу?…
— Не могу, дешо! — одговорила би му Миона уздахнувши.
— Ама што не можеш, снахо? У нашој кући било би ти и лакше и рахатније…
— Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први пут ватре огрејала!… Шта бих рекла после својој деци, кад би ме запитала: „Чија је, нано, она кућа што је зарасла у зову и коров, те нико не сме ни дању у њу ући?…“ Кад бих тако учинила, мене би сапрео онај хлеб и со што сам појела у овој кући с покојним Сибином!… Сачувај, боже!… Никад, дешо, никад!…
Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиву да узоре Миони колико јој треба за усев.
Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском — што већ не може да савлада слаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у том да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори:
— Хвала вам! Где је било теже, ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!…