Поглавље 4
Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице.
Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да сврати… кад ето ти му мајке.
— Нуто мога маторца како ми ради! — кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити и љубити Огњана.
Огњан се мало изненади.
— Па срећан ти рад, домаћине мој! — настави Миона. — Гле, гле! Како је то красна браздица, па како је дубока!… О, мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој!… Дела, ево… ево сеја ти спремила и ручак…
Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи:
— Е, гле ти Душанке! Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку… Устави рало, сине! Доста си ми радио!
И сузе јој грунуше.
— Шта ти је, нано? — рече Огњан седнувши. — Ти плачеш?
— Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!… Дела узми — гладан си, знам… Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији… Да знаш како учитељ хвали Сенадина!…
— Седи и ти, нано, да ручамо заједно — рече Огњан ломећи и њој парче погачице.
— Нека, сине! Ручаћу ја код куће… Душанка ме чека — одговори Миона стојећи и као дворећи сина. — Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко!… Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати… Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка… А ја мислим — шали се, враг један!
И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се.
Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме.
Миона га опет нуди.
Поче да ћерета с њиме као дете… све стојећи. Рече како ће очувати шеницу с те њиве — само за благе дане. Месиће од ње чесницу, колач за крсно име. Најлепше је брашно од старога жита.
— Само ако добро роди — рече Огњан. — Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша… Жито се готово свакад изглавнича…
— О, родиће, сине!… Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није било ни главнице ни љуља… Видећеш ти како ће ту бити добра шеница…
Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове…
Миона стоји и гледи сина како као петлић опскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну. Рад је тежак, а детиња рука још нејачка.
Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне… али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто…
Прибра торбицу, па пође полако кући.
Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је — кад је узорао чак и трећу бразду!…
Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се — и смеје јој се. Не зна ни сама зашто!… Мало, па тек прозбори онако сама: „Та ред је једном да и мене бог обрадује!… И зар ја нисам срећна? Ко то каже!… Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј!… Неће мени више пословати туђе руке… Аја!… Нема нико оваког детића. Ено га оре!… Не може боље ни Јеленко!… Момак је то!… Још годину, две, па ћу га и оженити — ако бог да! О, та и моја ће кућа пропевати!…“
Душанка не памти да је икад видела мајку веселију него тад — кад се вратила с њиве иза лаза…
Дошла је кући певушећи неку веселу песмицу.