Поглавље 3
Настао је часни пост. Зима већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар1 игра голим гранама високих букава — пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника. Снег свуд готово окопнео. Само онај на Сухоме рудишту не хаје за бели ветар; он ће се расплинути тек после — кад припеку јунске врућине.
На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве, попевајући и надајући се доброј години.
Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина.
Она је одржала своју реч. Огњан је о Петрову дне довршио четврти разред, а Сенадин је одмах по Преображењу пошао у први.
Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па се некуд жури.
— Куд ћеш ти, Душанка?
— Ене де! Зар и ти дође! — одговори Душанка готово као и збуњена. — Баш добро, да не остане кућа сама… Ето ја пошла до брала…
— Е? А где је он?
— На њиви тамо иза лаза… Рече да му однесем ручак.
— А зар неће доћи кући да руча?
— Неће.
— А што?
— Отишао је с воловима и ралом…
— Е! — чисто ускликну Миона. — Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети…
— Нека, нано, ти си уморна… Однећу му ја… Па онда…
— Шта, чедо?
— Рекао ми брале да ти не кажем одмах. „Хоћу, вели, да обрадујем нану…“
— О, бог ми га обрадовао!… Нисам ја, дете, уморна! Та нисам ни осетила кад сам дошла… Ех, баш ти не ваља посао што ми одмах не каза! Видиш ти њега!… Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило!… А је ли отишао одавно?…
— Па и није. Тек ако је сад стигао на њиву…
Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно.
Душанка оста пред кућом — гледећи чисто зачуђено за својом мајком.
Напомене
- Тако се у том крају зове Југ. (Прим. аут.)