Роман о Троји / Непознати писац ; превео Драгољуб Павловић ; приредио Зоран Тасевски
Белешке
Роман о Троји
Као и Роман о Александру и овај је роман био необично много раширен и веома популаран у свим европским средњовековним књижевностима. Прилагођен схватањима и потребама феудалног друштва, и он је, као и Роман о Александру служио као васпитна лектира феудалном племству. Код нас је сачуван у две верзије, краћој и дужој. Краћа верзија се налази само у ћирилским рукописима и преведена је са грчког. Она, у ствари, представља само веома скраћен извод дуже верзије, али са промењеним именима. Дужа верзија, која је у ствари прави роман, сачувана је и у ћирилским и у глагољским рукописима, у првима под насловом Прича о краљевима, а у другима као Руманац тројски. Иако међу многобројним западноевропским верзијама овога романа још није утврђен прави оригинал наше верзије, највероватније је да је он био талијански и да је преведен негде на јадранској обали (латински облици имена, талијанизми у тексту и др.). Најстарији сачуван словенски рукопис је из тридесетих година 14. века, па је сигурно да време превођења овога романа пада код нас на крај 13. и почетак 14. века. Изворе романа писац је тражио не у Хомеровим еповима Илијади и Одисеји, већ у Хероидама и Метаморфозама римског песника Овидија који је у средњем веку био омиљен школски писац у западној Европи. И овај роман је од нас отишао Словенима на исток, у Бугарску и Русију, где је ушао у састав хронографа. Рукопис српске редакције по коме је начињен превод на савремени језик издао је Рингхајм Eine altserbrische Trojasage, 1951).