Поглавље 13
И кад је то тако било, изиђе потом Јектор краљ у бој и поведе собом многе витезове, и зазвечаше оружјем са свих страна као многи жестоки и храбри витезови. И ужаснуше се Грци. И мољаху бога (Тројанци) на то како би могли пролити крв грчке војске. И чу то Ајакша Телемонић и пође на Јектора краља, и узе у руку велики камен, који камен не би могло ни дванаест људи дићи, и удари тим каменом Јектора краља, и поклече Јекторов коњ. И Јектор краљ обрати се дружини својој и рече: „О дружино, тројански витезови, ово није ударац од грчке стране, већ је то ударац од прикијске стране.“ И рече Јектор краљ: „Ко си ти, о витеже?“ И рече Ајакша: „Ја сам Јакша Телемонић, Ајакш, син госпође Ежионе.“ И рече Јектор краљ: „Истину сам рекао да је то од прикијске крви ударац.“ И рече Јектор краљ: „Госпођа Жиона ми је сестра.“ И узе Јектор краљ златан мач и рече: „Ајакше Телемонићу, узми овај златан мач и опаши га преко свог оружја, да бих те када пођеш у бој познао, и да не бих ни ја од тебе, нити ти од мене погинули.“ И потече Ајакш у свој брод и узе свој златан појас, и рече: „О Јектору краљу, узми овај златни појас и опаши га преко свог оружја да би те, када пођеш у бој, познао, да не би ја од тебе нити ти од мене погинули.“
И потом чу Јектор краљ да Анцилеш не жели да иде у бој. И пође Јектор у грчку војску, и јездијаше по целом грчком логору, и гдегод би видео војничку заставу, узимаше је својом руком и даваше је својим витезовима. И не усуђиваше се нико да пође против њега. И виде Ајакша Телемонић да нико не сме поћи на Јектора, и би га стид, и наоружа се Ајакша Телемонић, узе копље и појаха у сусрет Јектору, судари се са њим јако, и не могаше један другог надјачати. И врати се Јектор у Троју, а Ајакша Телемонић међу војску.