Поглавље 18
И чу то Прејамуш како Анцилеша устрелише и расрди се јако, јер прекршише његову задату реч и не покорише се његовој вољи. И скинуше са њега оружје и даде га грчким царевима, и поручи редом свима како Прејамушеви веру погазише: „Ако желите, даћу вам његово тело.“ И то чуше оба цара, и расрдише се много и сва грчка војска с њима. И поручише оба цара Прејамушу краљу, и рекоше: „Спалите његово тело и успите пепео његов у златан крчаг!“ И спалише његово тело и усуше пепео његов у златан крчаг, и послаше га грчкој војсци, заједно са Анцилешевим оружјем. И скупише се сва грчка господа око Анцилешева оружја и пепела који беше усут у златни крчаг, и жаљаху грчки господари Анцилеша, и говораху: „О сило и славо Анцилешева, у какав мали крчажић уђе, и једва да твој пепео напуни крчажић, ти кога беху све земље пуне и чија слава је испунила цео свет, а и тебе Пелеуата, оца његова, који је од свога сина имао велику славу, а сада још већу жалост.“ А ко не би знао каква је сила лежала у Анцилешу, могао би то сада видети по његовом оружју. А од тога оружја одусташе и не усудише се тражити га ни Диомедеш Дитеушевић, ни Ајакш Телеушевић1, ни млађи син Ателеуша краља, ни старији, Агаменон цар, који беше најстарији и по времену и по витештву, а и други витези не смедоше га тражити.
Једино два властеличића усташе један против другог, Урикшиш Лаертешевић и Ајакша Телемонић стадоше се препирати око оружја Анцилешева. И чу то унук Талтанушев, Агаменон цар, како се препиру о оружје Урикшиш и Ајакш, и отера их од себе и не хтеде им сам судити, већ нареди аргулијским господарима да се сакупе усред логора и установи суд разума. Господари поседаше доле, а обични војници стајаху. И уста и узе реч господин Ајакш Телемонић, који имађаше штит од седам бикових кожа, и који није могао отрпети грдњу или срџбу ни од свога друга ни од господара, и окрете своје гневно лице према грчким господарима и шикијским обалама, и рече: „Ах, боже мој, колику жалост носим пред овим грчким бродовима!2“ И рече: „Грчки господари, говори вам Ајакша. Судите право Ајакши Телемонићу, јер сетите се, господари грчки, како вам је Ајакша Телемонић дошао у помоћ са тридесет бродова и без ваше заповести. Господо грчка, зар је боље да то оружје дате ономе који осрамоти своје витештво лажним лудилом, само да не би пошао с вама под Троју, докле од њега мудријега не нађоше да открије страшљивога простака? Господо грчка, сетите се и тога како не допустих Јектору да ваше бродове ужеже живим огњем. И ту одагнах многе борце и убих витеза Шарпедонуша, и ту, грчка господо, понесох на своме штиту хиљаду озледа. То сам, господари грчки, учинио за вашу славу. А сада реците, господо грчка, страшљивоме простаку Урикшишу да наброји своја дела, који су ноћни сведоци његових подвига што их постиже крађом и лукавством: превари несрећнога противника. Господо грчка, судите право и дајте то оружје Ајакши Телемонићу, који уме да се у својим делима поштено влада. А копље јакога мужа Пелеушевића не може држати под својим пазухом страшљиви простак Урикшиш, који није навикао да води и подноси честе бојеве, а шлем од светлога злата не може стајати на Урикшишевој плашљивој глави, која се није навикла да води и подноси честе бојеве. Господо грчка, када би могло ово светло оружје говорити, не би Ајакш оружје тражио, већ би оружје тражило Ајакша, јер Ајакш уме да се у својим делима поштено јер влада. А сада, господо грчка, после овог што смо до сада говорили, наредите да баце ово оружје код тројанских врата, и заповедите нам да га узмемо, па који га од нас узме, дарујте га тим оружјем а ако га Тројанци не буду убили, нека га оружје убије онај који узме то оружје!“ И заврши Ајакш свој говор. И почеше господари шаптати међу собом и говораху: „Добро говори Ајакш. Ако би се тако могло учинити како каже Ајакш, и бацити оружје на тројанска врата, ми не бисмо ништа били криви.“
И устаде и узе реч Урикшиш, премудри господар итрацијски, и погледа по господи аргулиској, и отвори своја уста, и убриса своје очи и рече: „Господари грчки, нек не буде Ајакшу од користи, а и мени од штете што ме грди. Ако немам ништа друго заједничко (са Анцилешом) он ми је брат, и ја братовљево оружје тражим. Сетите се оне ваше опасности на острву Авлиди Јембоики, где у мало не изгинусте сви због кошуте виле Палеше госпође, где сте ви били тада храбри витезови, кад не смедосте цару ни једну реч поменути, сем овога Урикшиша. Господо грчка, својом мудрошћу умирих цара и рекох му да нареди да се доведе његова кћи. и он се покори моме разуму, и посла мене опет Клитемиштри царици у Грчку да доведем кћер његову. И преварих Клитемиштру царицу и доведох кћер Агаменона цара, и откупих многе душе ваше, и учиних тако да ваше жене не остану удовице. То је, господо грчка, моја мудрост помогла вама у вашој невољи, јер знајте, господо грчка, да колико је већи краљ од свога витеза, толико је већа мудрост од витештва. А сада, грчка господо, судите право и подајте ово оружје Урикшишу, јер сетите се тога када се ваш господар у сну уплашио од лика бога Јупитера, и када вам је наредио да подигнете срамотна једра и срамно бежасте, и мислили сте да ћете од Јекторова пламена изгорети. И ја чувши то дотрчах до бродова и зауставих их… И посласте, господо грчка, Ајакша да тражи Анцилеша, и не могаше га наћи, и пођох ја, опремивши моју лађу рухом и оружјем, и нађох Анцилеша, и поведох га на моћног копљаника Телепона… И отуда пођосмо на тебијски град, и убисмо Тебеша витеза, и узесмо тебијски град. И отуда пођосмо на нерлежијски град и оток, и убисмо Лежбона витеза и његова три сина. И дођосмо под Троју, и још ниједна врата тројанска не беху отворена за бој, и ту овај Урикшиш увече утврди стражама шанчеве, и рекох витезима да метну на себе оружје и јежђах по целом логору и говорах: „Молим вас, грчки витезови, моли вас Урикшиш: поднесите тешкоће борбе веселим срцем!“ И умирих вас који сте били веома уплашени, и не сумњасте да ћете од Јекторова пламена изгорети. И потом, грчка господо, прорекоше пророци двојици царева чиме се Троја држи, и чувши ја то, ставих своју главу на коцку и пођох ноћу на Троју, бацих лествице од кајишева на високи торањ, и уђох у Троју, нађох Делона, стражара тројанског, где чуваше стражу, и ухватих га и извукох из њега чиме се Троја држи, и после га убих. И отуда пођох на Рижуша краља и његову дружину. И ту ноћ убих Делона, Шарпедона, Церона, Пикидена, Алектора, Кронуша, Акшандруша, Паркануша, Мемона, Тојанта, Перидаманта, Алкомотра, Еарпека пророка, и нечастивог Јериона, који част не хтеде ни цару поверити. Беху славни витезови и падоше сви од Урикшишеве деонице. Сада сам вам, грчка господо, споменуо шта вам је све Урикшиш својом мудрошћу учинио, и сад вам кажем: нашао сам свога брата Анцилеша и дадох вам га жива и здрава, а сада ми га дајте жива онако како сам вам га дао жива, да га поставим ту где сам га узео.“
И господари поразговорише се међу собом, и рекоше: „Био или не био његов брат, али пошто је он његов брат, ми га не можемо жива дати јер је погинуо, а његово оружје право је дати ономе ко га је довео.“ И пресудише оружје Урикшишу и он га одмах узе. И виде то Ајакш, и узев мач свој рече Урикшишу: „Ово је мој мач, да не тражиш и овај мој мач, који сам код прикијских људи умочио у многу крв? А сада га хоћу умочити у господареву крв, јер до сада Ајакша нико није победио, а сад, дружино, силнога Ајакша победила је жалост.“ И належе на свој мач и прободе се њиме на другу страну. И зарумени се земља од његове крви, и зацрвени се трава. И смутише се господа охо њега и жаљаху га веома. И рече Урикшиш: „Господо грчка, не жалите га! Ја ћу вам учинити да Троју узмемо без људске крви и без муке. Начинићу вам од црнога стакла коња у коме може стати три стотине наоружаних витезова, са свом опремом, и заузећемо Троју на превару.“
Напомене
- Вероватно мали Ајант (Ајакс), син краља Оилеја, борио се под Тројом, био познат као одличан бацач копља, и после брзоногог Ахила, био најбржи тркач у грчкој војсци.
- Цео овај спор између Одисеја и Ајакса као и њихови говори, израђени су према 13. певању Овидијевих Метаморфоза.