Поглавље 2
Симеон Пишчевић каже да је своје мемоаре писао у пензији. То је читавих двадесет година његова живота, од 1777, када је с чином генерал-мајора напустио војну службу, па до смрти, почетком новембра 1797. Али његови мемоари, и поред тога што сам писац у наслову каже да их је довео до 1785, завршавају се, бар онако како их ми имамо, годином 1767. Пишчевић се губи читаоцу са очију у Вилин, на путу, на извршењу једног нама не много симпатичног али њему самом очигледно сасвим пријатног задатка, и о своме даљем животу не оставља нам више никаквих података. Све што о њему после тог знамо, знамо од других; највише, и засад још једино, од његовог најстаријег сина Александра, који је официр као и отац и оран да пише слично њему, оставио такође своје мемоаре.
Према овоме извору, даљи живот Симеона Пишчевића изгледао би овако. После литванске епизоде, учешћа у пољским стварима и конфедерацијском рату, Пишчевић одлази у руско-турски рат 1771—1774. Служи под генералом Румјанцовим као командант Ахтирског хусарског пука. Породица му одлази за њим у Влашку и проводи онде, као и он, ратне године. Лети бораве у Букурешту а зимују по местима у која је пук распоређиван на зимовник. Преживљавају онде, страхујући, и кужну заразу. После Кучукајнарџијског мира, Пишчевић се враћа и, 1775, под командом нашега познатог Текелије, учествује у уништавању Запорошке Сечи и пацификацији Козака, који су, од самог почетка насељавања такозване Нове Србије, били стални и главни непријатељи њезиних новонасељених становника. После тога, пошто је сахранио оца, кога је волео, а кога и унук Александар дирљиво помиње, поново се лаћа оног и заморног и незахвалног посла који га је доводио у незгоде и сукобе са старешинама Србима — да организује, од придошлица, један нов пук. С незадовољством оставља свој дотадашњи Ахтирски, па приступа организовању тзв. Далматинског пука. За све то време, и даље је под командом Петра Текелије, о коме нам је — што није без значаја по њега као мемоариста — оставио у својим сећањима исту слику као и Текелијин синовац Сава, а исто тако и син му Александар, кад саопштава разлог из ког је између оца и Текелије дошло до непријатељства. У току га посла седи у селу Дмитровки, док му је жена с децом у другом селу које су купили и где им је кућа. Поред тога, као да имају још једно село у близини Крилова.
Почетком 1777, Пишчевић путује за Петроград. Собом води и сина, дечака од 13 година, да би га е оставио у школи. У својим мемоарима, овај ће нас онда, на начин како је он то могао видети и доживети, обавестити о овом путу и шта се на њему десило. Изгледа да је тад више истакнутих официра протеклих војни позвано у престоницу да добију граде и одликовања. Пишчевић је том приликом прошао нарочито добро. Како је служио на истом ишту с Потемкином, а имао с њим, изгледа, и ближих додира, овај млади кнез, који се тад пењао ка врхунцу своје каријере, учинио му је милост да га предведе престолонаследнику и царици. Царица га је наградила, преко реда, чином генерал-мајора и уз то му још подарила 1000 душа у Могилевском намесништву. Али ова милост Фортуне Пишчевића је скупо стала.
Вративши се са свога срећног пута, он је наставио да службује у Далматинском пуку и под генерал-поручником Текелијом. Али ће тада доћи с њим у сукоб. По синовљем причању — а вероватно да је тако и било — разлог овог сукоба биле су сплетке које је Текелијина околина стала ковати против Пишчевића. Из зависти што је онако унапређен и награђен — хиљадом душа, док су остали добили само по шест стотина — Срби официри око Текелије смислили су и протурили глас како то Пишчевић заправо смера да њему, Текелији, преотме команду и место. Неповерљиви Текелија, кога је у том време већ стала хватати његова позната старачка љубав, реаговао је предострожношћу и шиканом. Одузео је Пишчевићу команду Далматинског, преместио га за команданта једног другог, тзв. Бугарског хусарског пука и наредио му да одмах отпутује на Буг, где је тај пук боравио. Пишчевићу је то, и мимо увреде, било крајње незгодно, у тренутку управо немогуће: жена му је лежала тешко болесна, а са два млађа сина и три ћери није имао куда. Он зато замоли Текелију, иначе старог пријатеља, да га за извесно време остави код куће, „но како је било велико чуђење“, прича Александар, „када је добио укор, а његов поступак назван непослушношћу према команди и строго му се наређивало да не чекајући ниједног минута одлази на Буг“. Увређен, скољен невољама јер му је жена у тај мах и умрла, по нарави прек, Пишчевић на то, „не послуживши ниједну годину“ — дакле 1777/8 — даје оставку на службу, мада је тим поступком изазвао незадовољство и кнеза Потемкина и других својих заштитника, личности до којих му је било веома стало. Али, ствар је била свршена. Пишчевић је тада и тако завршио своју војничку каријеру — истина, око оставке имао је још дуже времена посла и неприлика — и наставио је да живи водећи бригу о својим имањима и деци. Синове је дао у војне школе, ћерке у Смољни манастир у Петрограду, завод у ком су се васпитавале племићке ћери од шесте до осамнаесте године, и седео је у селу пишући своја два списа: историју српског народа, до данас у рукопису и објављену само делимично, и мемоаре.
Осим што је с времена на време путовао у престоницу да види ћерке и вероватно обиђе бивше заштитнике — била су то дуга и спора путовања и исто такви боравци — Пишчевић је највише времена проводио на селу, које је сад, према Александровим мемоарима, било Скаљевата. Кретао се и дружио са људима чије су судбине биле сличне његовој; пре свега, а изгледа и сасвим, с нашим људима, Србима, официрима бившим и активним, рођацима, пријатељима и познаницима, с друштвом које се, по обичају емиграната, држало на окупу и о ком му је син Александар у својим сећањима оставио прилично живе слике, понекад читаве портрете. Како они на известан начин пружају могућност да се добије и слика о самоме њему и амбијенту у ком су настајали његови мемоари, занимљиво их је и корисно видети како изгледају. При том, дабоме, ваља водити рачуна и о природи младога Пишчевића. То је човек који се намеће својом распричаном отвореношћу, осредњачким образовањем, који воли лепо да живи и који, кад су му у животу потребни неки виши разлози и оправдања, дивно изилази на крај наводећи општа и празна правила баналног друштвеног понашања. У исти мах он је и индискретно неснебивљив — рекавши једном ово: „Само једна страст, да волим жене, као да ми је била урођена“, он издашно прича о свакојаким својим љубавним доживљајима са официрским супругама по разним гарнизонима, поносан на своје, како он то старински руски каже, „волокитство“. Али у исти мах, то је човек који, као и отац му, воли да пише и уме да запази. Најзад, читајући га да бисмо боље упознали Симеона Пишчевића, треба водити рачуна о тачки с које он гледа. Јер, то је син који посматра оца, а налази се у сталном сукобу с њим, целог живота. По слику Симеона Пишчевића овакав положај, разуме се, није повољан. А има и ово. Рођен у Русији и по осећању Рус (што опет и није), Александар стално хоће да се дистанцира од српске средине из које потиче и зато стално говори о њој црно и лоше. — Све то треба имати на уму кад се лаћамо његових мемоара. Па ипак, кад га понесе слика и, изгледа урођени, пишчевићевски дар причања, Александар уме да буде стварно занимљив. Тад, његова запажања и оцене не делују неубедљиво.
Таква је, рецимо слика извеснога „кнеза Стратиновића“, индивидуе која се јавља у току сукоба Пишчевића са Текелијом, а за коју се каже да је „пијаница, развратник, личност без норми, једном речи створ кадар да своје користи ради учини све“. Њиме се Текелија служи које силом, које напијајући га. Кад га шаље у Петроград да онде сведочи против Пишчевића, он га опије, па онда онако пијана, и пошто му се овај пијан заклео на верност, износи и полаже у кибитку која креће на пут. — Није много друкчији ни неки капетан Станишин, иначе пријатељ и зет старога Пишчевића. Он је, по очевој вољи, био у Петрограду нека врста Александрова ментора. „Ожењен једном сестром мога оца, човек ниске душе и који је само мислио о себи, а иначе човек слаба ума и развратна понашања“, тај се Станишин увукао у вољу Симеону и, према синовљим речима, завадио га са сином до те мере да му је младић смео излазити на очи само за време обеда, и под условом да му се уопште не сме обраћати. После извесног времена, пошто је завршио посао због којег је дошао у престоницу, Станишин реши да напусти град а Александра да одведе у Белорусију. „19-ог јануара 1783. године“ — прича Александар — „напустили смо Петроград ноћу, но Станишин није могао изаћи из њега а да не сврне код двојице својих земљака Срба, који су заједно с њим добрано попили па разваливши уста стали да се in trio деру разне српске песме, којом су галамом дигли на ноге не само кућегазду већ и сву околину. Нико није знао шта значе речи и необични глас извођенога концерта. То ми је први пут у животу пружило прилику да видим какви су моји земљаци кад се веселе, због чега умало да нисмо доспели у полицију.“
Иако се са свим својим земљацима није слагао ништа горе но с осталим друговима у војсци, Александар их, као што је речено, стално куди. „Говорећи о пореклу рода Пишчевића, кад бих се у овом случају држао уображености својствене свим Србима“ — тако гласи прва реченица његових мемоара — „то би од мене испао човек преко сваке мере надмен, који сав значај налази у празном пергаментном достојанству.“ И кад год је реч о Србима, тако мање-више иде до краја. „Заједнички порок својствен свим Србима јесте завист“, каже на једном месту; на другом, помињући некаквог „господина Пуљевића, пограничнога поштанског директора, мога познаника, земљака, а може бити и рођака, јер сви се Срби држе за рођаке“, рећи ће о дотичном како је то „шупљоглавац, препун уображености“. Ништа блаже не говори ни о женама. „Стигавши ја у Александров, наишао сам на пораст броја својих сродника, јер капетан нашег пука Деконски оженио се старијом ћерком господина Депрерадовића. Овај Деконски био је Пољак, који је желео да попољачи неваспитану својеглаву Српкињу, одакле су настајале многе непријатности по леђа његове супруге.“ За остале своје рођаке вели да им живот пролази „у лову на зечеве и пијанчевању“, а једно од најживљих и најширих места у том погледу везано је за посету Шклову, познатоме генерал-мајору Зорићу, бившем љубавнику царице Катарине, „који је“, као што се каже у мемоарима, „привукао на себе погледе овога земаљског божанства“, али се преварио и покушао претећи кнеза Потемкина, на шта га је овај једним ударцем тако дохватио да се од њега једва задржао у своме Шклову.
Шклов и Зорић, код кога је неколико година касније боравио неко време и Доситеј, нису без дубље везе са Пишчевићима. Незадовољан сином, Симеон је неко време мислио да га пошаље у Зорићев кадетски корпус, ма колико да је та институција, по Александровим речима, била без угледа. Стари Пишчевић је свакако познавао Зорића, љубитеља раскошног живота и дворјанских манира, елегантног, спретног, храброг и лепог као уписаног, али, по општем суду, слабе памети, око ког се окупљало многобројно друштво. Његов Шклов, то је у малом била потпуна слика средине и атмосфере у којој су исељеници Срби живели у Русији.
Описавши како се око Зорића, његовог двора, корпуса, театра, музиканата, балова и концерата стално врти многобројан свет, Пољаци с читавим породицама, који траже милости; Руси, који долазе ради весеља и карата — јер Зорић је страстан али и познато лош карташ; Срби, који траже помоћи, а Зорићу добро долазе да би се показао пред другима — млади Пишчевић ће приказати самог генерала, који се, упркос огромних прихода, стално налази на ивици дужничке катастрофе. „Кад господин Зорић излази камо колима, то је необичније него живот: кола су с једне стране окружена зајмодавцима а с друге сиромасима који траже помоћи. Зорић првима одговара како је наредио да се њихови рачуни прегледају, а за друге громким гласом наређује да им се разда по рубља.“
Боравак у Шклову, позоришна представа на којој један Пишчевићев рођак, капетан Хорват, плеше балет са лепом ћери Зорићева дворскога кувара, затим љубавна згода Александрова с једном младом Пољакињом, тон у коме се прича, и она и све остало, пружају непосредно нелагодан податак о фриволној атмосфери средине, у коју се једна сцена са Србима, њиховом међусобном односу емиграната у далеком свету, уклапа тужно и гротескно. У њој је реч о рођеном брату Симеона Пишчевића, Гаврилу, личности које у очевим мемоарима нема, па о Пишчевићеву рођаку Таборовићу, који ће доцније такође имати нелепу улогу да завађа оца и сина, и најзад о једном калуђеру путнику из отаџбине, који је по свој прилици Герасим Зелић. Ту сцену Александар прича овако.
„Долазећи у Шклов, случајно смо одсели у кући у којој су становали моји рођаци Таборовић и брат мога оца, који су наишли амо да поздраве Зорића, од којих је последњи био необичан по природи. још необичнијих начела, а поред тога мргодан, јогунаст и надмен човек, који је отишао у оставку ни сам не зна из ког разлога, а тад је продужавао пут за Петроград с пар својих коња и једним слугом, да тражи да га поново узму у војну службу. Била је велика радост кад смо се срели, као што то обично у први мах бива код Срба. Ја упитах свога стрица зашто је пошао на тако далек пут са својим коњима, и неће ли му пут бити досадан. — Његов одговор гласио је овако: ‘Ја путујем овако да на путу не митим постмајстере, моји коњи запрежу се по мојој вољи, а против досаде имам лулу’. Ја како сам много слушао о његовом необичном карактеру, нисам се усуђивао да га побијам, него дајући за право његову мишљењу, узео сам да размишљам у себи. — После неког времена, мој је стриц пружио прилику да видим врло шаљив случај: кад је на сто изнесена вечера, поседали смо за њ нас петоро, то јест мој стриц, Таборовић, Станишин, ја и један калуђер који је недавно стигао из Цесарије и био у Јерусалиму, камо је нарочито ишао зато да би одслужио молепствије за здравље Зорићево, којег пре тога није никад видео, већ је само слушао о његовој доброј души; тако је лукави монах на првој аудијенцији изјавио Зорићу; и за доказ својих прича ставио је пред Зорића голему поскурицу коју је испекла попадија истог оног попа који је испунио калуђеров завет. Док нисмо заситили стомак, било је све доста мирољубиво, али кад је настала пијанка и вино ударило у главу мојих садругова, започеле су српске песме, између којих је калуђер извео једну врло тужну песму о пропасти српскога царства и приповедао о томе догађају као да му је сам био очевидац. После песме повео се разговор о племству ове нације; калуђер је стао да наводи угледније породице; господину Станишину било је мучно што се за његову породицу није нашло места међу осталима, па је љутито рекао калуђеру да његов род није гори од свих које је он поменуо, и додао како је један његов предак седео (не зна се због чега) на десној страни крај некога српског цара. На то је мој стриц рекао њему без околишења да лаже, да је породица Станишина вазда била ниског порекла и да је изашла на глас тек откако се он оженио његовом сестром. Станишин се разљутио и рекао свакаквих ружних речи моме стрицу, а овај у складу са својим карактером скочио је на ноге и наоружавши се једаћим ножем бацио се на Станишина претећи да ће га заклати. Калуђер и Таборовић нису имали довољно снаге да задрже мога страшнога стрица, који је био не мали растом и необично јак, и зато су повикали на људе и заједничким снагама отргли овога Голијата, и тако су спречили убиство. Морам рећи да нисам желео да мога ментора закољу, и мислим да дотле не би дошло, него сам веома очекивао да га мој снажни стриц измлати. После овога прекрасног догађаја, мој разбеснели стриц, наредивши да му се запрегну коњи и запаливши своју „разоноду“, утрпавши се у саонице, пошао је истога вечера за Петроград, ни с ким се не опростивши.“
Међу оваквим људима живи Симеон Пишчевић. О њима на свој начин и сам пише. То су његови рођаци, другови, вршњаци, они с којима службује, које среће у Москви и Петрограду, које, свакако, посећује по Новој Србији, којима га, најзад, затичемо окружена у његову селу. То су они који су, ако је веровати речима синовљим, нефастно утицали на односе између оца и сина. Несклоност младога Пишчевића према овим Србима велика је и стална. На једном месту, он не само о њима, него о читавом ономе тад још полусрпскоме јужном крају око Јекатеринослава, говори с огорченошћу која се очигледно тиче и самога оца.
„Сваки пут кад напуштам овај крај, осећам душевно задовољство, по целом телу здравље, свежију главу. Рекао бих као да ми је у почетку живота усађено у душу да не подносим овај део Русије у којем људи живе међу собом као злотвори; злоба и завист једнога према другом два су порока којима се баве њихове главе, осећања и срца. И Боже! Катарина Велика такову гомилу одвратних људи удостојила се назвати опшчеством Јекатеринославским. — Моји рођаци мене нимало не привлаче, већ су напротив због својих међусобних несугласица омрзли мојој души. Срби, моји земљаци, због своје шкртости одвратни су мојим очима, а поред тога причама о древном пореклу својих породица, глупачким дипломама и другим знацима своје глупости дозлогрдили су ми преко сваке мере. — Малоруси, суседи Нове Србије, напунивши своја срца потказивањима, пријавама и тужбама, живе у вечитом међусобном рату. — Једном речи, у томе крају пријатан ми је само ваздух, који је с правом назван руском Италијом.“
Али, није тешко закључити да се тако и овим не може исцрпсти личност Симеона Пишчевића. Он — то је јасно — није само тако нека сподоба јекатеринске Русије, за коју његов син каже да је „поуздано и уносно уточиште свих пробисвета“. Сасвим сигурно, ово је један друкчији, дубљи човек. Такав, он је не само стога што су и многи други по свој прилици бољи и виши од своје слике у индискретној говорљивости младога Пишчевића, него и што се он у његовим мемоарима тако и види. Истина, по њима, он је отац који не воли свога сина првенца, али је истина исто тако да син за ту несклоност никада није навео разлоге; а врло је вероватно да их је, озбиљних, било. Другој деци, међутим, кажу ти мемоари, он је добар отац. Удов, он приљежно води бригу о њој, о синовима и ћерима подједнако. Добар је домаћин, и с разлогом каже једном приликом да је све што има (своја новосрпска и белоруска имања, на којима му завиде) зарадио сам. У његовој кући свакад затичемо госте. Он никако није шкртац. Држи лакеје и музиканте, и то музиканте који свакако зато што се на то обраћа пажња — свирају добро.
Али, на овоме моменту треба застати. Музика, која је у Пишчевићеву свету уобичајена, њему као да није пука мода и обичај времена. Он је помиње и тако, и у Русији и доле код куће, али истовремено чини то и друкчије. Он воли музику и слуша је. Тако је се и сећа. Бележи је, у посети код познаника, у Петрограду, на концертима или у опери у Бечу. Судећи по призору са Станишином и његовим триом, млади Пишчевић у очинској кући није имао прилике да слуша алкохолизирано народно певање. Скоро је сигурно да би, инсистирајући на различитим наклоностима између себе и оца кад су у питању предмети образовања, поменуо, да га је било, и овај по себе тако згодан мотив. По његову размимоилажењу с оцем — Александар жели да свира у гитару, тако згодну за његове склоности према женама, док отац хоће виолину, и чак захтева да му син научи дириговати оркестром! — претпоставка да Симеон Пишчевић озбиљно држи до музике још је вероватнија. — Амо, затим, треба додати књиге и читање као још једну духовну потребу Симеонову; библиотеку коју је свакако имао; карактеристично и активно занимање за историју; часове вечерњег читања; писање — слика овога човека, уколико се употпуњује, чини га све дубљим.
Још се понешто види из различитих склоности оца и сина. Симеон жели да му син учи артиљерију, која претпоставља математику, тражи од њега да учи алгебру и немачки, који је сину одвратан; а ни француски, који је учио од малих ногу, није научио; његово главно задовољство је плес. Несумњиво, очева оријентација говори о човеку озбиљније врсте.
И по ономе како се јавља у синовљим мемоарима на местима кад га ови помињу узгредно, али кад баш лако уме да се омакне и по који значајан детаљ, по томе, као и по тону који га прати, портрет Симеона Пишчевића добија још више. Понекад, рекло би се да је то човек сличан својој ћерки Ани, за коју брат каже да је „у нашој околини нису нарочито волели, због њезине поноситости, а попуштали јој због њезине памети“. Такав је и ако судимо према ономе како се — и ту узгредно — приказује сам: склон многом размишљању о себи и својим поступцима, рационалан, стваран, уздржан у суду, пазећи на своје понашање, одлучан у поступању. И уз то, тврд човек. Своме најстаријем детету, ћерки од прве жене, истој оној девојчици која је спасена у карпатској катастрофи, целога живота није хтео да опрости што се удала против његове воље. Тек на самрти, и на молбу духовникову, прича Александар, пристао је да јој да опроштај. Изговорио је: „Нека јој Бог опрости!“ Али да је види, није хтео.
И најзад, човек од пера, са неком нагонском потребом да пише, да се документује, да се — то је очигледно — духовно сагледа и фиксира.
Својим писањем, у којем се његов интелектуални и емотивни живот испољава двоструко, као потреба и као израз, Симеон Пишчевић се може сагледати најбоље. Истина причајући свој живот, он не иде свесно и с намером у потрагу за суштином своје личности, својом тако рећи тајном сликом. Но и тако, у причању које води озбиљно, несумњиво вешто, и затим са рацијем, и у ком је оно што се каже заиста приповедач интимно, често сав — и ту има места која, у ређању паметно и јасно, једначито осветљених слика без сфумата, допуштају да се види његова унутрашњост, дубље, може бити примарно.
Симеон Пишчевић, кад је „са женом и са два мала детета, са две служавке и седам слугу“, кренуо за Русију, онако млад — са свега 22 године — учинио је то из побуда које нам сам јасно каже. Он је ишао у Русију зато да лакше и више успе у животу и своме војничком занату. У то немамо разлога сумњати. Код нас се, међутим, поприлично одомаћила мисао да је узрок овог одласка, и сличних му, био у жељи за сједињењем с једноверном браћом, за Руси православном. Нигде на многобројним страницама својих мемоара, Симеон Пишчевић не потврђује овакво мишљење или — што је још јаче — његову тако рећи духовну садржину. Читалац који у то не буде хтео у први мах да поверује, у други ће морати. И не само то, он ће имати прилике, читајући његову књигу, да види и више: да је Пишчевићу душа — како се каже — остала онде одакле је отишао, у Европи, у којој је одрастао и васпитао се, као и у своме српском свету у Аустрији.
Ма колико сложени кроз време, српско-руски односи јасни су кад се посматрају као низ практично-политичких акција, али они добијају нарочиту боју и температуру при посматрању и анализи својих психолошких разлога и садржине. У њој, издвојени из практичних акција, они се, због познатих околности историјских, географских и сентименталних, лако апсолутизују и измичу емотивној контроли. У пракси, пак, и саопштеном искуству оних који су у њима учествовали, од првих времена или, пошто су она прекинута, од Петра Великог па до Карађорђа, или даље и још даље, ти су односи имали и психолошки сваки пут друкчију, ситуацији пригодну природу. Док је онај ко их посматра уопште, склон да их тумачи из атмосфере свога времена, да, ж расположења и утицаја понекада и књишких, види у њима као покретаче и побуде узбуђења поетска и поетична, једну жељу за одласком као што је она из патетичног монолога Војновићева Орсата Великог („Хо‘мо, хо‘мој“) — дотле су сами учесници наших такозваних сеоба из средине 18. столећа били у другом положају и другачијем расположењу. Они су се, сви — сви који су одлазили, а таквих је мањина — дизали са својих огњишта из разлога везаних за своју практичну војничку службу. Чак би се могло рећи да су они, не толико колико за тереном, ишли за службом. Све су то војници — никако и грађани — и то једна као таква недовољно наглашена, истражена и приказана група нарочитих, српских кондотјера — старешина војних одреда у којима су многобројни наши људи занатски служили од првих турских времена (појава у којој би ваљда пре свега ваљало тражити коб и драматику нашега српског животног случаја). И кад се сад, средином 18. века, дижу за далеку Русију, они доиста желе да оду и „под крило једноверне браће“, како бележи Пишчевић (но треба обратити пажњу на ситуацију у којој се то говори), али истовремено више је него јасно да је стварна садржина њихове жеље и ових речи не неки поетски занос, већ напросто вера и уверење да се одлази у прилике, ситуацију, погодније за њихову службу. Њихов корак је обичан у време када су војске још добрим делом плаћеничке и војна служба занат (што ваља размотрити и кад је реч о нашим сеобама уопште); кад у све европске армије као официри долазе странци и кад се ти странци не ретко испињу и до највиших командних положаја. Српско осећање за Рус православну, дакле, имало је доста практичних разлога, па је по свој прилици било исто тако практично и само. Пред помало пионирском, да се не рекне робинзонском, а помного монотоно суровом стварношћу још празних јужноруских простора, сва су осећања имала пре свега да постану иста таква стварност и све у свему занат. И када затим, као један од првих учесника онога збивања, дође у године и прилику да каже шта је било и шта је преживео, Симеон Пишчевић, посувраћајући наша садашња очекивања, прича причу сасвим друге врсте.
Са највише чистоте и задовољства — задовољства које у ређању сећања, њихову компоновању, личи скоро на музичку композицију — он описује оно што се збивало у остављеноме свету његове некадашње средине. То је српска средина у Аустрији, која се у овом случају складно уклапа у Европу уопште, чији је он васпитаник, коју је умео да амалгамише изненађујући и која је у њему стално жива. Ево како гласи једно место где се овај српски официр сећа свога боравка у Коложвару. „Било је пет сати после подне. Ишао сам по граду и, идући великим тргом, свраћао у дућане и гледао господу и госпође како се, лепо одевени, шетају. Ја сам их поздрављао лако непознат, а после се вратио на поштанску станицу — тамо ми је био стан.“ Таква је емоција с којом у њему живи и вазда је присутан онај свет. У том погледу, Пишчевић је један својеобразан предшастник не много млађега Доситеја. Он свуд живи, природно, као Србин — он је због тога и напустио Аустрију —, па ће као такав живети и у новој средини. У временима ван акције, у доба сећања, доследан своме васпитању и наклоности а Србин, он ће тако и писати. Писаће о онима што је и сам, у својој историји исто као и у мемоарима: писаће о Србима. Можда и за Србе. Није јасно на кога је мислио кад је апострофирао своје читаоце. Али, то не мора бити пресудно. Судбина књиге закључена је не у ономе ко је пише, већ има ли их који је читају и шта им она значи.