Поглавље 3
Причајући свој живот, мемоарист вазда прича и свој свет и своје време. У његовој причи, они су неизбежни. Његов посебни, па и нарочити поглед на њих не ремети њихово објективно присуство. Напротив, он је кадар само још да га истакне, приказајући их још с једне стране. Уосталом, без таквог посебног погледа, њих као и да нема. Опис крунисања Франца Првог, мужа Марије Терезије, у Франкфурту, изван познатог Гетеовог доживљаја и сећања не постоји друкчије до ли као чињеница по актима. Али шта је таква чињеница и где њезин супстрат, ако не у животу, то јест доживљају, дакле и у нечијим очима које посматрају? — Ма шта још могли бити, мемоари су пре свега крунски доказ да је нешто било доиста: у стварности, на нивоу разумске извесности, у обично-необичној свакодневици живота што се, барокно говорећи, на позорници планете игра налик на игру, час ван нас као каква туђа бука, час опет у нама као наш живот или сан.
Присуство света, истог и друкчијег кроз време, ствари које претрајавају, људи што наилазе као из мрачног простора иза кулиса да би свет населили својим присуством, то је оно што примарно и незаборавно носи мемоаре, мада мемоаристу до њих не мора бити и стало. Он може желети да поучи, као Доситеј, једини наш штампани мемоарист 18. столећа; па ипак, оно што чини да се његова прикљученија могу читати и данас, то је што су, као што каже Скерлић, писана „живо, живописно и занимљиво“. Без тога, његова педагошка намера, исто као — врло слично, врло чудно — код Гетеа његова поетска, не би се могла одржати.
Чак би се могло устврдити, с готовошћу да се претеривање призна, како је присуство спољашњег мемоаристова света важније од његова личног случаја и приче. Као да он служи само као потка, само као условна жижа светлости која је ту да осветли друге ствари. По томе, однос њега као главног лица, и света као његове околине, није нимало као у осталом уметничком приповедању. Превелико бављење само својом причом суши и сужава текст на праволинијско саопштавање једног случаја који се, у зависности од личности, лако примиче сумарним категоријама њихових природа: баналном, као код неуморног казанове, или акциономе костуру фабуле, као што је донекле случај код Бенвенута Челинија. Иако, опет, без конзистентног присуства личности као средишног тока, без њезине снаге да обухвати свој живот као целину око које се, кристализоване, кристализује и групише остало, мемоари се претварају у забелешке и некакву хронологију. Ако није реч о аутору од духа и значајна унутрашњег живота, они постају само низање мање-више примитивних анекдота, згода као у случају Саве Текелије.
Чудновато је како је Симеон Пишчевић, причајући своју причу, умео да нађе равнотежу између себе и света. Са даровитом прецизношћу — при томе треба прећи преко опширности које у овом случају нису важне — он уме да уреже свој лик у обилни рељеф ликова, сцена и збивања који теку око њега. Та прецизност, међутим, свакако није само дар, мада је то пре свега. Пишчевићева сећања никада нису само пуко набрајање. И кад се ради о детаљима далеким средишту збивања какве сцене, они су његов доживљај.
Има моменат кад Пишчевић по елзаском бојишту тражи нестала оца. Он је тад дечак од 14 година, уплашен је, и тако уплашен лута по разбојишту; у један мах, испада пред неко имање и кућу, напуштене испред линије фронта. Вреди застати на тој појединости у причи, у којој се осећа и психолошки одмор од већ превелике напрегнутости, и одмор физички такође, и тренутно ослобођење од војног запта, од тешког реалног уопште, од свега што наилазак на лепу господску кућу, и упад у њу затим, претвара у онај тренутни, иреално-реални свет без спона и закона, и страшан и привлачан, какав може да да̂ — а тим се опет слика једна његова страна — само луди кошмар рата. Но поред овог психолошки прворазредног момента, ту је и моменат запажања. Пишчевић се сећа и каже: „Дођемо до куће, али тамо ни живе душе. Све је било затворено. Лупали смо на капији, али узалуд, нико се није јављао. Заобиђемо. Укаже нам се дивна башта и у њој бунар на пумпу, а над њим лепо израђен кров. У башти много воћака пуних зрелог воћа. Не знаш куд би пре погледао.“ То је оквир у коме се налази та „господска кућа за уживање, без икаквих других зграда“. И сасвим као самосталан детаљ у рељефном фризу, ова кућа, у Пишчевићевом сећању, тексту и нашем праћењу, одједном изронила, почиње да постоји, та лепа барокна зграда у једној расцветалој башти у Елзасу. Осећање за свет око себе и његове вредности, али и његов поуздано реални изглед, истински је живот овога официра. Он њега не напушта никако, кружи око њега у потпуноме броју.
Пишчевића ниједном нису поколебале прилике у којима се нашао, и он у своме приповедању подједнако поуздано доноси и неговану настањеност западне Европе, и пионирске степе јужне Русије, и глуву меланхолију пољске провинције, и суморну карпатску беспутицу. Па и кад му се десила трагична несрећа у Карпатима, његов доживљај и сећање остају у савршеној равнотежи. Положај у коме се налази, сваки, он разборито савладана. Ствари, као што стоји код Марка Аурелија, који је то сматрао условом среће, не прерастају га и не завладавају њим; он влада њима. И он ће их све тако и испричати, потпуне у својим посебностима, као навлаш разумно размотрене, а ипак само природне саставне делове нечега што се догађа, свога доживљаја или своје душе.
У његовом панорамскоме сценском кругу пуном јасних слика находи се и документарна вредност ових одличних сећања. Није важно у коликој је мери она у досад непознатим подацима; неоспорно је да је изузетно висока као живо потпуни приказ српског друштва из средине века и струја које су га делиле, пластичан приказ, дат у разумски реалној и у том облику поузданој слици-сведочанству. Ми имамо описа тога света, али од странаца; имамо података али исцепканих на појединачне појаве и неједнаких; обухватног приказа од нашег човека који је у исто време и посматрач и сведок учесник, тога до Пишчевића немамо. Имамо нешто, и то делимично, у облику историјског приказа. И затим, познатије, у визији песника у извесном предању, причи и миту. Али у коликој су мери они недовољни, то показују баш ови мемоари. Јер, исто тако плод човекове потребе да се сазна, мит, слутња, емотивни запис или кажа, знак су, ако другог нема, велике невоље јер големе празнине. Код нас, они су знак несрећне историје једног разбијеног света, остављеног без најпростијих могућности да дође до хартије, мастила и крова над главом; резултат су угрожености и јада. Па кад се први пут добије овакво, потпуно сведочанство, прва реакција на њ јесте осећање многостраног олакшања. И интелектуалног, ако је такво оно које говори, наивно јер примарно, али спасоносно, да наша прошлост, наш живот, ми, да то није само прича, мит, песма, већ стварност. Да то није само душа, него ствар, тело и дан. Са овим Пишчевићем, његовом рационалном и прилежном руком и памећу, ми осећамо како нестаје проклетство полумрачне митске слутње. — Али, одмах затим, Пишчевић је и прва — а већ тако необично развијена — појава себи сувременог европског рационалистичког духа у нас. Само, тај рационализам није педагошки концепт већ, суверено, начин практичног мишљења и живота — а то је већ други изузетан и значајан податак за нас, сад и у оно време.
Тешко је рећи колико је све ово код Симеона Пишчевића природна црта, дар личности. Важније би било истражити како је и на који начин неговано. Само што и за ово нема података осим онога што у мемоарима говори он сам. Са склоношћу за ред, доследан, с наклоношћу да о својим поступцима мисли и, још једном, да их бележи, дакле још једанпут рефлектује, он је особена и у таквом нам облику непозната личност у оскудној галерији познатих нам ликова и личности нашега источног осамнаестог столећа. Он своја школска знања стиче за неких 5—б година, на начин практичан и у опхођењу са старијима, највише официрима, а пошто прође тај почетни педагошки увод, настаје, и до краја траје, велики свет, војске, ратови и путовања. И кад онда, негде већ при крају свога пута, седа да пише мемоаре, овај син професионалне српске војничке породице, рођени Шиђанин, мали ђак новосадске Влсарионове рождествено-богородичне школе, зет полковника Атанасија Рашковића, који је кости деспота Ђурђа Бранковића пренео из Хеба у Крушедол, и најзад руски генерал, јавља се пред нама као личност европског образовања и, још више, духовно асимиловане рационалне равнотеже. Изданак једног народа огрезла у сатртој прошлости и разбијеној садашњици, и који сећање на своју историју носи или као слутњу или као, подједнако недовољни, пртљаг породичног предања, оваква личност мора зачудити. По својој интелектуалној формацији он је потпуно на висини духовног живота свога времена. Јер главна ознака 18. столећа је то што је оно, како каже Кенет Кларк, „одређено разумом, симетрично, хармонично и у себи заокружено“. А Пишчевић је такав, и сав у усклађеном односу са својим светом, у задовољствима исто као и у невољама. Кад је у карпатској катастрофи од слуге сазнао да је изгубио жену и сина, он, с пуном вером у земљу и свет, пада и плаче од туге, помало као у каквој античкој сцени. „Срушио сам се,“ вели, „на земљу и оплакивао своју несрећну судбину. Лежао сам једно време тако ничице сав у сузама.“ Па и његова спокојна савест у вези са пољском епизодом, која му се приговара, такође је само један овакав знак времена. Моралне вредности и уверења које је имао Пишчевић јер их је имало време, довољни су да објасне његово држање. „Симетрија и хармонија“, додаје Кларк међутим, „непријатељи су сваког кретања“; и доиста, симетрију Пишчевићева света, „тај уређени, уско омеђени ентеријер који захваљујемо класицизму 18. столећа“, ништа не ремети, а не може се рећи да она зато мање вреди.
Вредност ове књиге, најзад, није само у том што нам открива и у животу одржава једно непознато наше друштво, нити у многобројним подацима који се из тога могу појединачно ишчитати. Вредност Пишчевићевих мемоара, осим материје коју износе, у њима је као у књижевној творевини.
Њу је у први мах тешко одвојити од карактера приповедачког посматрања, слободе погледа, рационалног суда и извеснога управо дањи јасног приказивања. Они ову књигу јединствено издвајају у оном још полумедијевалном стању духа што је владало код нас; ту причу која се може мерити са најбољим сличним књигама свога времена. Па ипак, њезина књижевна вредност лежи пре свега у приповедачком поступку и композицији, у оном духу приповедања који кроз детаље обликује целину да би се кроз њу обликовао и сам.
Пишчевић у својим мемоарима не иде у потрагу за својом личношћу, ни на конфликтни начин Хазеа као ни на сувише необавезни Гисдорфа, али се код њега може наћи доказа и подршке за оба мишљења. Покренувши сећање и додајући му оно нешто што је садржано у часу у ком га је покренуо, Пишчевић је већ у положају Хазеова аутобиографа, који никако не може да се ухвати коначно. Уосталом, то је ваљда особина сваког апстрахујућег посматрања, извесна језгра која живолазно кружи по непосредном доживљају и сећању на њ, неухватљива и неизрецива као оно Фаусту његова позната уговорна формула. Но од сећања ипак настаје живот који се прича, обликује и већ тумачи. Он се објашњава на начин на који то чине слика и језички израз, то јест интерпретација и, исто тако, стилизација, самог сировог стварног тока.
Код Пишчевића постоји за ово и један буквални разлог: раније белешке које он, као што сам тако рећи наглашава, прерађује у мемоаре. Он их уклапа у јединство и кохеренцију целине, што је неизбежно, али та целина је књижевно причање, тежња за истином (за оним што се чини истином) као књижевном креацијом. Пишчевић књижевно креира, он улази у догађаје као у непосредно збивање, приказује их у сценама које развија, сажима, емотивно боји. Он даје личности у узајамним односима, у карактерним портретима, ма колико да су они неки пут утопљени у опширно излагање сопственог случаја. Он даје сложене ситуације као и просте стварне податке и, на крају али пре свега, причану материју свога живота књижевно ваја у упечатљиве ритамске и колористичке целине. Он је компонује са — рекло би се још једном — музичким осећањем за вредности контраста и сличности. Од првог и радиозног дечачког похода па све до краја, Пишчевић се по своме причаном простору креће безмало као по сложеном роману, кроз епизоде које се издвајају и памте. На тај начин, он причану материју свога живота доводи у додир са законима епског причања (онога које има „басну, радњу, ликове, осећања и речник“ као што вели у оно време у Русији превођени и цењени Филдинг), као да рискира да јој сврху — а то је смисао његовог рођеног живота — нађе у њима, тим законима, том причању. Таква би била и његова стилизација.
Она не иде на уштрб његова причања; напротив; али би могла бити на уштрб истине оног што саопштава. Ипак, нема се утисак да Пишчевић своја сећања и доживљаје прекраја нити да их даје приче ради. Ма колико да га је могла вући жеља да се, као што каже Голдсмит за једну своју личност „одликује као војник и као човек књижеван“, Пишчевић овај формалностилски моменат, који он, по свему, осећа, не надређује ономе што мора да саопшти. Овај моменат, у његову случају и саопштавању, активан је на други начин. Не треба — заводљивости формалне класификације ради — занемаривати нада све важне координате Пишчевићева приповедачког кретања, и ово ће бити јасно.
Пишчевић не дедукује своју причу из форме. Он поступа обратно. Па ако би се рекло да то не мења много на ствари, јер оно што има да саопшти, писац ипак, и тако, на одређени начин већ унапред бира (што је формалностилској анализи прилично свеједно, јер њу занима готов и од свега независан резултат) — одговорити би се могло да није сасвим тако. Онакво стање ствари какво се види код Пишчевића и у његову случају, има, поред једног ширег значења, и нарочити значај по њега.
Пишчевић је тип искреног приповедача, тј. оног који саопштава оно што мора, што му се намеће. Он има своје рационалистичке судове и погледе, али као писац који има да прикаже још неуобличену масу својих доживљаја, он није унапред определио смисао своје приче. Он то и не уме. Он само приповеда. „А сада, у овој књизи“, вели у предговору првог дела, „говорићу о самом себи… онако како су се срећни и несрећни доживљаји у мом животу ређали један за другим.“ А у предговору трећег има ова реченица, која је као признање: „Пустићу се у описивање догађаја као да пловим по широком мору.“ Кроз такво описивање, које неки пут нема снаге да се уобличи (али, треба уважити да је рукопис мемоара недорађен), он се, као према некој светлости или звуку, пробија ка разумном разлогу или смислу причаног. Али оно што час приповедања извлачи из живота, оно је што се у њему већ налази. Пишчевић се креће према томе по унутрашњој усмерености причаног догађаја. Њега носи она афирмација његових компонената која је, сад вербална, претходно била живљена. И када на крају доспева до датог облика својих мемоара, потпуној књижевној анализи не може бити свеједно какав је унутрашњи смисао стилизације који разматра. Она мора осећати како је до ње не дошло, већ како до ње стално долази. Она мора регистровати она струјања, и њихове правце, који, носећи и обликујући материју приповедања, доспевају у њу преко јаких и јарких кореспонденција са животом — са тим чудесним квалитетом који је, у причању наша прошлост, у ствари ми сами сад. Та струјања јесу што су, али истовремено и органски састојак књиге, па отуд и неизоставни, и у извесном смислу усмеравајући елеменат за анализу.
Из овога гледања, онда, треба говорити и о ономе нереченом, а што се, из ових или оних разлога, може претпоставити. То су ствари из сенке, оштре сенке ових слика без сфумата, а за које бисмо, не пристајући обавезно уз Русоово мишљење и речи о прећутаноме као лажи, свакако могли рећи да их је било а поменуте ипак нису. Такви би могли бити, на пример, људи као што их је видело фриволно око Александра Пишчевића; тајне, и себи самом прећутане ствари интимног живота; секс; тамни инстинктивни поступци; ко зна шта све не: јер, како још једном каже Голдсмит, „у свакога је човека тисућу скрвних мисли што му на памет долазе.“ Па није без њих био ни Симеон Пишчевић. — Свакако. Али, свет је огроман, узет целокупно. У својој тами-светлости, он је поприлично исти. (Фани Хил, тек у наше време објављени, врло еротски роман баш некако из оног времена, показује то ваљда примерно). А ми живимо у њему само једно, и своје. Ваља видети јесмо ли то честито учинили, а не шта све учинили нисмо. Тако и мислили, честито, то јест заиста. Кад се деси да се то, тако, добије од нашег Пишчевића на његов начин, треба, — много више но трагати за тамним, или уопште за оним што речено није, гледати оно што речено и живљено, и дато нам, јесте. Пишчевић, какав је, у своме настојању да се рекреира и испуни пријатном и паметном светлошћу свога рационалнога времена, долази, онако јасан у оном далеком и тамном нашем доба, баш зато значајан. Понеком, данас, можда и као охрабрење.
Немогуће је, најзад, кад се говори о Пишчевићевим мемоарима, не поменути околност која је по књигу суштинска: то је њихов језик. Ова сећања писана су на руском; али потребно је нагласити да се тај руски не може узети као просто средство изражавања. Тај руски блиског претпушкинског доба, пун већ развијених припремних стања која ће омогућити онај изванредни процват руске књижевности и поезије, носилац је духовног живота и тако рећи један његов појавни облик, па је нужно и нешто више но просто средство писменог изражавања. Не треба много да бл се разумело како је он Пишчевићу медиј приповедачког израза али и духовни амбијент јер, пре свега, амбијент живота. Тешко је веровати да би његови мемоари могли бити какви су да су писани (и пре тога, као у каквој језичкој инкубацији, смишљани) на онаквом скандалу од језика каквим се, као српским, служио већ помињани Сава Текелија. И ма како да се гледало на односе између језика, као израза, и доживљаја, јасно је да је располагање руским служило Симеону Пишчевићу као стварно тле и свод његова причања.
По томе, Симеон Пишчевић није само српски писац — али такав је само условно; и трагично, на свој начин. Јер он се вазда осећао као Србин. На самрти, у страшни час како гласи канон, овај официр кога је црногорски владика Василије поздравио десетерачком титулом „српска војводо“, понео се на начин својих предака, старинских главара, који су му били узором. Наредио је да га сахране на отвореном месту, како би се над њим, као задужбина, могла саградити црква. То је аманет који је оставио сину. „Ја знам“, рекао је духовнику, „да ће мој син Александар ту подићи цркву. Кажите му нека је подигне на име архиђакона Стевана, патрона наше фамилије.“ — Па кад је, онда, такав, писао и мислио свој живот на руском — и могао то, онако како је њему било потребно, чинити само на руском —, он је тиме, том духовном фрустрираношћу, дао не само још један вид самога себе, већ и још један пример поробљености свога народа. Али он је себи свакојако остајао веран.