Слово љубве

Слово љубве / Деспот Стефан Лазаревић ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски¹

Стефан деспот, најслађему и најљубазнијем, и од срца мога нераздвојноме, и много, двогубо жељеном, и у премудрости обилноме, царства мојега искреноме (име рекав²) у Господу љубазан целов, уједно и милости наше неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда као што и певац³ рече, у којима и красоте многе: птицама брзо и весеља пуно прелетање, горама врхове, и луговима пространства и пољске ширине, и ваздуха танкога дивним неким гласовима глашење, земаљске дароносе од цветова пријатна мириса и травоносне, али и самога човечанског јестатства⁴ обнављање и веселост достојно ко да исприча?

Ово све, ипак и друга чудна дела божја, која и оштровидни ум сагледати не може, љубав превазилази, и није чудо, јер Бог се љубав зове, као што рече Јован Громов⁵.

Варка у љубави нема места. Јер Каин, туђ љубави, рече Авељу: „Изиђимо у поље.“⁶

Оштро некако и бистротечно је дело љубави, које сваку врлину превазићи може.

Љубав Давид лепо украшава, рекав: „Као миро с главе силази на браду Аронову, и као роса аермонска, која слази на Горе сионске.“⁷

Узљубите љубав, младићи и девојке, за љубав прикладни, али право и незазорно, да не бисте како младићство и девојаштво повредили, којим јестатство наше божанственоме пријања, те да божанствено узнегодује. Не растужујте, рече апостол, Духа светога божјег, којим се знаменовасте јавно у крштењу.

Бејасмо заједно и близу један другоме, или телом или духом, но да ли горе, да ли реке одвојише нас, Давид да рече: „Горе гелвујске, да не сиђе на вас ни дажд, ни роса, јер Саула и Јонатана не сачувасте.“⁸ О безлобља Давидова, чујте цареви, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени?⁹ Јер нађох, рече Бог, Давида, човека по срцу мојем.

Ветрови да се сукобе с рекама и да осуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради, Јордан.¹⁰

Еда би се састали опет, опет да се видимо, опет љубављу да се сјединимо у том самом Христу, Богу нашем, коме слава са Оцем и са светим Духом у бескрајње веке. Амин!

Напомене

1. Овај врло даровити српски средњовековни владар био је не само велики заштитник књижевности и просвете већ се и сам бавио превођењем и писањем. Од дела која му се приписују, једино сигурно његов јесте овај поетски састав, чија почетна слова дају акростих: слово љубве (реч о љубави). Не зна се тачно коме је била посвећена ова песма. О томе има више претпоставки. Можда је највероватнија она по којој је деспот Стефан ову посланицу љубави упутио своме брату Вуку Лазаревићу и његовој властели када се године 1409. измирио са њим (види: Ђ. Сп. Радојичић, Постанак „Слова љубве“, Творци и дела старе српске књижевности, Цетиње, 1965). Оригинални текст: Ст. Новаковић, Примери, 1904. Превод: Миливоје Башић, Из старе српске књижевности, 1931.
2. Име рекав, ознака да се ту може ставити име особе којој се песма упућује.
3. Певац, тј. псалмопевац Давид.
4. Јестатство, природа.
5. Јован Громов, апостол Јован Богослов, за кога се у јеванђељу каже да је син грома. Његове речи су: „Бог је љубав“.
6. Парафраза библијског стиха: „Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на Авеља, брата својега, и уби га“ (Прва књига Мојсијева 4, 8).
7. Цитат из псалма Давидовог (133, 3).
8. Нешто измењен стих из Друге књиге Самуилове (1, 21).
9. Саул је у почетку волео Давида, али га је доцније из суревњивости гонио. Давид му је све то опростио.
10. Алузија на Мојсијев прелазак преко Црвеног мора, и Исуса Навина реке Јордана.