Стара српска књижевност / Драгољуб Павловић ; приредио Зоран Тасевски
Почеци средњовековне српске писмености и књижевности могу се пратити још у временском периоду од 10. до 12. века, када су на територији, на којој ће се доцније изградити немањићка држава, постојале неколике полусамосталне жупе (Зета, Дукља, Рашка, Захумље, Травунија). Од свих тих области највише снаге показивале су Зета и Рашка, које су наизменично покушавале да од свих ових области начине јединствену државну организацију (Часлав, Бодин). Сви ти покушаји, међутим, нису могли имати трајнијег успеха. Прво, због тога што у тим областима још увек није био завршен процес преласка из родовског у феудални друштвени поредак, а затим што је тај процес био праћен узајамним борбама, које су исцрпљивале снаге тих области и користиле суседним јаким државама, Византији и Бугарској, да повремено намећу своју врховну власт, и тиме успоравају коначно уједињење Зете и Рашке и осталих жупа.
Сасвим је природно што се у овако још недовољно формираним феудалним државним заједницама није могла јавити у јачој мери ни средњовековна српска књижевност. Јер читаво то време представља у ствари епоху у којој се наставља рад на ширењу основне писмености, онакве какву су још у 10. веку започели ученици Ћирила и Методија. Цео тај рад састојао се углавном у преписивању раније преведених обредних књига (јеванђеља, дела апостолских, псалтира, и др.) или дела која су служила као нека врста помоћне обредне књижевности (црквене беседе, житија светаца, и сл.). Како је, затим, добар део тих књижевних споменика, нарочито оних из 10. и 11. века, био писан глагољицом, коју ће током овог временског периода потпуно истиснути спретнија ћирилица, разумљиво је да је и та промена азбуке допринела губљењу многих од тих списа најстарије српске писмености и књижевности. По извесним сигурним знацима, међутим, може се са сигурношћу тврдити да је у овој првој фази свога развоја српска средњовековна књижевност, поред преведених обредних књига, имала и по које оригинално дело које није било намењено искључиво црквеној употреби. Најзначајније од тих дела је свакако познати Летопис попа Дукљанина, који је настао негде у другој половини 12. века. Дело је, додуше, сачувано само у латинском преводу, али његов писац, вероватно неки старији бенедиктински калуђер из Бара, каже у предговору изрично да је превео „са словенског на латински спис о Словенима у коме су описана сва дела и ратови њихови“. То „прво наше национално литерарно дело“ — како га је карактерисао његов најбољи познавалац и издавач Ф. Шишић — сачувало нам је не само драгоцени текст овог летописа, већ исто тако и једну од наших најстаријих оригиналних биографија, познато Житије кнеза Владимира зетског, настало вероватно још у првој половини 11. века као светачко житије. Ова занимљива старинска повест доживела је изузетну популарност не само у писаној већ и у усменој нашој књижевности.
Али ма колико да је ова прва епоха развоја старе српске средњовековне књижевности оставила мало споменика писмености и књижевнога рада, она ипак означава читаву прекретницу у даљем развоју не само српске већ и читаве јужнословенске књижевности. То је доба у коме се паралелно са процесом постепеног прелажења из родовског у феудални друштвени поредак врши и постепени прелаз од опште јужнословенске ћирило-методијевске писмености и строго религиозно-обредне књижевности ка настајању посебних националних јужнословенских књижевности. Први знаци тог постепеног диференцирања српске књижевности из заједничког ћирило-методијевског наслеђа јесу:
- све јаче формирање српске редакције старословенског књижевног језика
- победа ћирилице над глагољицом на терену на коме ће, после велике шизме од 1054. године, тј. од коначног одвајања источне (православне) од западне (католичке) цркве, потпуно преовладати утицај византијске културе и византијске књижевности.
Из завршног дела ове временски прве етапе развоја старе српске писмености, сачувано нам је познато Мирослављево јеванђеље, које има свој изузетни значај не само као један од најстаријих споменика старо-српског језика, већ и као ремек-дело наше калиграфске и сликарске уметности.
Није, наравно, нипошто случај што је овај прелаз од обичне писмености ка правој књижевности извршен у исто време када је велики рашки жупан Стефан Немања, после завршених успешних борби са спољним и унутрашњим непријатељима, успео да коначно уједини не само Рашку и Зету већ и да границе своје државе знатно прошири на исток. Због тога Немањина владавина представља завршну етапу оног дугог процеса постепеног формирања српског феудалног друштва и српске феудалне државе кроз који су током 10, 11. и 12. века пролазиле поједине српске покрајине. Као даља природна последица овог завршеног политичког и друштвеног процеса немањићке државе доћи ће њен економски и културни напредак, који ће у једној правој линији сталног успона пратити и јачање феудалног начина производне, ширење и учвршћивање великих феудалних поседа, и коначно издвајање поседничког сталежа као владајуће класе. Постављено тако на чврсту основу, српско феудално друштво и српска феудална држава стално ће јачати и биће све више у могућности да изнутра утврђују своју класну владавину, а да споља, путем ратова, пређу на ширење државне територије. Проглашење краљевства и, нарочито, добијање самосталности српске цркве, које је дошло ускоро после Немањине смрти, значили су не само дефинитивно међународно признање српске независне државе, већ су донели и све потребне услове за развој самосталне и оригиналне српске средњовековне књижевности, уметности и културе.
Слично осталим јужнословенским књижевностима овога доба, и српска средњовековна књижевност развија се поглавито у крилу цркве. Као главна идеолошка сила феудалног поретка, црква је у средњовековној немањићкој држави давала своје обележје не само књижевности и уметности, него и целокупном духовном и културном животу. Она је, уз то, пружала и главну подршку световној власти, борећи се и сама противу свих учења и покрета који су угрожавали основе феудалног поретка. Може се чак рећи да тај уски савез између цркве и државе, заснован на заједничким класним и материјалним интересима, није можда ни у једној другој феудалној држави био тако присан и нераздружив, какав је био међусобни однос српске феудалне државе и цркве за све време њихова живота. Од момента када су два рођена брата из династије Немањића, један као први српски краљ, а други као први архиепископ независне српске цркве, ударили основе овој сарадњи, па све до пропасти последње српске деспотовине, није било ниједног случаја да, као на пример у западноевропским земљама, или чак каткада и у Византији, те две власти, макар повремено, иду у раскорак или дођу у отворено супарништво и непријатељство. У иначе бурној историји немањићких владара, када су отац сина, син оца и брат брата сурово збацивали са престола, српска црква није никада отворено подржавала једног противу другог, већ се увек трудила да у интересу државне заједнице делује помирљиво и изнађе компромисно решење. Чак и у време Душановог сукоба са грчком црквом, српска црква је, и поред анатеме грчког патријарха, остала на страни свога владара, који заступа државне интересе. С друге стране, мало има феудалних држава у којима су владари у толикој мери подизали манастире и обасипали их скупоценим поклонима и великим поседима, какав је случај у средњовековној немањићкој држави. Та непрекидна и уска сарадња, условљена истоветним идеолошким и материјалним интересима, учинила је да и српска средњовековна књижевност, самим тим што је била веран израз српског феудалног друштва, добије још у првој етапи свога развоја извесне специфичне црте и неке оригиналне родове по којима се разликује од осталих јужнословенских књижевности тога времена. Тако, на пример, за разлику од осталих цркава средњега века, српска црква је за своје домаће свеце, великомученике и чудотворце проглашавала не аскете и пустињаке, већ немањићке владаре и највише црквене поглаваре, и због тога су уобичајена светачка житија замениле старе српске биографије, а такав специфичан књижевни род је тешко наћи у осталим јужнословенским књижевностима.
Као што је случај и у већини осталих феудалних земаља, и у немањићкој држави главни књижевни центри били су манастири, а једини писци — калуђери. У том погледу треба посебно истаћи огромну улогу коју је за развој српске средњовековне књижевности играо манастир Хиландар. Откако је године 1199, Немања подигао ову своју славну задужбину, а његов син Сава написао у њему своја прва књижевна дела, Хиландар је кроз цео средњи век био главно средиште целокупне српске културе. Добро организован и богато обдариван од свих српских владара и велможа, он је за све време представљао неку врсту високе духовне школе из које су излазили најбољи српски средњовековни писци. Иако није био на територији српске средњовековне државе, Хиландар је као „царска лавра“ имао по целој српској земљи велике поседе, тзв, метохе, који су чинили његову економску моћ, и због чега је његов ауторитет био проширен и на најниже друштвене класе. Поред Хиландара, на целој територији старе српске државе постојао је такође велики број манастира, какви су Студеница, Жича, Милешева, Грачаница, Дечани, и др. које су као своје задужбине подизали поједини владари из династије Немањића, и који су били исто тако значајна средишта књижевног и културног рада.
Негована тако у манастирима, који су уживали пуну заштиту и помоћ владара и високог племства, писана од стране калуђера који су и сами водили порекло из владајуће класе, средњовековна српска књижевност је нужно морала бити веран израз српског феудалног друштва и служити у првом реду његовим класним интересима. Како су уз то манастири били једино место где се могла стећи основна писменост, а калуђери једини учитељи и наставници, сасвим је природно да се и читалачка публика у то доба састојала поглавито од представника цркве и владајуће феудалне класе. Уколико су садржаји извесних дела, или читави књижевни родови, могли бити познати и ширим слојевима народним, то је било могуће само посредним путем, нарочито преко црквених беседа које су калуђери и свештеници држали по манастирима и црквама. Због те своје класне повезаности српска средњовековна књижевност је нужно морала бити тенденциозна, тј. она је имала за циљ да у феудалном друштву изграђује и учвршћује нарочито оне основне назоре, друштвене, политичке и моралне, од којих је зависио опстанак и напредак феудалне државе и феудалног друштвеног поретка. С једне стране, дакле, разрађујући непрестано основно учење хришћанске догме о ништавности и пролазности земаљског, материјалног живота, она је много допринела да се човек средњега века не само резигнирано мирио са свима животним невољама и налазио утехе у будућем загробном животу, него и да, прихватајући аскетизам као највиши степен духовног и моралног усавршавања, потпуно заборави на све друштвене неправде и неједнакости феудалног поретка. С друге стране, за оне припаднике аристократске владајуће класе чије амбиције нису ишле за тим да преко аскетизма буду проглашени за свеце, средњовековна књижевност је давала низ занимљивих прича и легенди из историје и псеудо-историје, које су биле обрађиване тако да је у њима млади властелин и будући владар могао добити све потребне савете и упутства како се има владати у разним згодама и незгодама ритерског и владарског позива. И у једном и у другом случају, дакле, дела српске средњовековне књижевности играла су врло значајну улогу у васпитавању средњовековног друштва, а о тој њеној улози треба водити рачуна када се даје карактеристика и оцена појединих наших средњовековних писаца. Зар бисмо, на пример, могли добро разумети бежање са очевог двора младог Растка Немањића и његову упорну жељу за монашким позивом ако не бисмо знали да се његова лектира из ране младости састојала поглавито од житија светаца, какви су били Живот Саве Освећеног или Житије Алексија божјег човека? Или како би се исто тако објаснила она невероватна подударност у животној каријери између св. Саве и арх. Данила Другог, кад не бисмо знали да је овај последњи као млади паж на двору краља Милутина читао Доментијаново Житије св. Саве? Уосталом, овај васпитни значај старих српских биографија истицали су и сами њихови писци. Архиепископ Данило Други, на пример, који се инспирисао житијем св. Саве, подвлачио је доцније стално ту велику васпитну улогу житија српских владара и поглавара цркве: „Сва напред писана житија — каже он сам, пошто је завршио описивање живота српских владара — и опет после њих наумисмо да и неке мале повести житија проговоримо и о светитељима (тј. о поглаварима цркве); ми смо дужни — наставља он даље — изнети о њима и пут показати“, и та васпитна тенденција осећа се у свима његовим списима. Живот краља Драгутина он пише са јасном намером да у њему да узорни тип владара који се искрено каје за свој грех према оцу и тај грех испашта као прави аскета. Насупрот томе, у Животу краља Милутина он слика тип идеалног владара ратника и државника који савлађује све препреке и побеђује све непријатеље само због тога што су у њему удружене све узорне врлине једног феудалног владара. Живот Милутинове мајке, краљице Јелене, Данило је такође радио са очигледним циљем да од ње начини тип савршене владарке по феудалном узору: одлучне и дарежљиве као краљице, смирене и богобојажљиве као монахиње. Поука и васпитна тенденција, најзад, осећају се јасно чак и у делима која по свом садржају нису увек спадала у круг хагиографске и религиозне литературе. То је у првом реду случај са средњовековним романима и приповеткама, који су представљали неку врсту средњовековне белетристике. Код тих романа и приповедака карактеристична је, најпре, чињеница да се целокупна њихова тематика окреће једино око царева, краљева или великаша, и већ по томе може се одмах видети којој публици је овај књижевни род био намењен. Препричавајући, наиме, у овим повестима разне згоде и незгоде појединих владара и династа, прерађивачи и преводиоци ових дела задржавали су се нарочито на онима од њих из којих се могла извући потребна поука, и то не само она која се тицала духовног и моралног живота, већ и она која је била неопходна за свакодневни практични живот. При томе сви ти цареви, краљеви и великаши, било да су узети из митолошких прича и легенди, било из историје или псеудо-историје старих оријенталних народа, обрађивани су били увек тако да су њихови поступци, њихови назори и схватања тачно одговарали потребама средњовековног феудалног друштва. Због тога су и ови романи и приповетке представљали увек неку врсту васпитне лектире, из које су млади племићи на лак и забаван начин могли добити сва потребна знања која, иначе, друкчије не би стекли, пошто у средњем веку — како је познато — није било организованих школа, ни обавезног школовања. Та знања нису се само односила на породичан и приватан живот, и на лично понашање и манире, већ и на опште друштвене односе и ритерски морал. У тим романима млади племић је могао да научи како се треба понашати према побеђеном непријатељу на мегдану, или у рату, како поступати са пријатељима а како са непријатељима, како се треба држати у срећи и задовољству, а како у највећим опасностима и искушењима, и масу других ствари које су биле неопходне сваком великашу и витезу. Због тога су у Роману о Александру Великом прерађивачи биографије овог великог ратника и освајача старога света обрадили цело дело тако да су у личности славног македонског владара дали идеализовани тип феудалног владара и освајача. У том циљу они су намерно мењали историјске чињенице, или су их чак проглашавали лажним, замењујући их фантастичним бајкама и измишљеним причама. Тако су на самом почетку романа прогласили лажном историјску чињеницу да је Александар син Филипа Македонског, и заменили је египатским предањем о тобожњем краљу Нехтенаву, сину бога Амона, желећи да на тај начин докажу божанско порекло Александра Великог. Такво његово порекло одговарало је много више средњовековним схватањима по коме је богом миропомазани владар у ствари носилац не само световне власти већ и божји заступник на земљи. Слично томе, средњовековни писци су од паганског Александра, који је живео читава три века пре наше ере начинили, ако не правог хришћанина, а оно бар владара који, посредством старозаветног пророка Јеремије, почиње да верује у једног бога, у бесмртност душе и у поновно васкрснуће. Исте такве, ако не и веће измене, начинили су средњовековни писци и у популарном Роману о Троји, у коме су од Хомеровог епоса остала само деформисана имена и основна фабула, док су античке личности и догађаји обрађени умногоме у духу феудалних схватања и потреба. Јер и у овим романима, као и у романима који су описивали догађаје и личности из западноевропских земаља (Бово од Антоне, Тристан и Изолда и др.) наши средњовековни владари и племићи тражили су поглавито узоре које ће имитовати у свом свакидашњем ратничком и витешко-авантуристичком животу. И да су за њих ти хероји из средњовековних романа представљали заиста узоре витешког понашања и опхођења, види се лепо из сачуваних помена и трагова које су ови романи оставили у нашим средњовековним делима и документима. Када, на пример, анонимни писац биографије Стефана Дечанског, описујући чувену битку код Велбужда из 1330. године, говори како су српски војници донели мртво тело побеђеног бугарског цара Михаила и бацили пред ноге свога владара, онда се Дечански одмах сећа сличне ситуације из романа о Александру Великом. Јер „као што некада — каже писац биографије — силни македонски цар Александар учини борбе са персијским царем Даријем и Пором индијским, и победивши их, имајући у рукама њихова телеса, и љубазно их оплакавши, заповеди да их погребу са чашћу, тако и овај превисоки краљ, просузивши над телом овога цара, рече му: ‘Не беше ли ти довољно земље царства твог’…“ — У којој мери су, затим, ови романи представљали узорно штиво не само за средњовековне владаре већ и за племство у средњовековним нашим приморским градовима, имамо доказа исто тако и у сачуваним архивским документима, из којих се види да су неки од тих племића давали својој деци лична имена по појединим личностима или чак животињама из ових романа (Тристан, Оливер, Ахил, Паладин, Буцефал и др.).
Највећи део српске средњовековне књижевности развијао се у доба када још није била пронађена штампа и када су наши калуђери, пишући гушчијим или тршчаним пером по пергаменту, а доцније и на грубој хартији, уносили у своје рукописне зборнике не само дела литерарног садржаја већ и списе из разних других области средњовековне духовне делатности. Сви ти списи, међутим, ма колико били разнородни међу собом, чинили су скупа средњовековну лектиру сваког образованог човека, лектиру на основу које је он формирао своје погледе на живот и друштво. Због тога, када је реч о средњовековној књижевности, израз „књижевни“ мора се узети у нешто ширем смислу него што је то случај када се говори о новијим периодима наше књижевне историје. Обичном читаоцу данас може изгледати чудно што се у школским уџбеницима и у збиркама одабраних текстова наводе и дела каква су Физиолог или неке апокрифне визије у којима се налазе наивна и фантастична излагања из средњовековне зоологије и космографије. Али, када се има у виду да су баш овакве наивне и фантастичне књиге биле у своје доба не само врло много читане, већ да оне и данас представљају кључ за разумевање алегорија и симбола, којих је пуна и средњовековна српска књижевност и средњовековно наше сликарство, онда је јасно да се о тим делима још увек мора водити рачуна. Наравно, то никако не значи да целокупна средњовековна српска књижевност има само културно-историјски значај и да се њени писци и њихова дела не могу оцењивати књижевним мерилима. Додуше, у нашој науци дуго се на дела наше средњовековне књижевности гледало или као на документарне изворе за политичку и културну историју, или као на језичке споменике. Али већ од времена када је у нашој књижевној историји и критици настао одлучан прекид са искључивошћу филолошког метода, наши средњовековни писци и њихова дела почињу се са пуно разлога оцењивати и књижевно-естетским мерилима. У том погледу било је чак и извесних претеривања и некритичних уопштавања, али је данас ипак јасно да многа дела нашег средњег века имају и својих књижевних квалитета, које не треба потцењивати. Тако, на пример, у апокрифним и хагиографским списима, који су имали за циљ да утичу на машту својих читалаца, имамо добар број текстова који су обрађивани у виду занимљивих прича, бајки и легенди. Писани лаким и живим приповедачким стилом, они се често одликују успешним поетским сликама, и представљају занимљиву мешавину између фантастичног и реалног, и због тога није претерано што се за апокрифе једном рекло да се могу сматрати „религиозним епосом у прози“1. Оваквих и сличних књижевних одлика имају још у већој мери и многи оригинални родови српске средњовековне литературе. У нашим старим биографијама, похвалама, записима и другим списима, налазимо често изванредно живе и сликовите описе који каткада изненађују својим реализмом или топла, нежна и поетски надахнута места, која иначе читалац не би очекивао у делима ове врсте.
Настала још у доба раног формирања феудалне државе и феудалног друштвеног поретка, српска средњовековна књижевност се развијала и напредовала напоредо са уздизањем и јачањем средњовековне српске државе да, најзад, у 14. веку доживи врхунац свога развоја. Тај паралелни и синхронизовани ход српске средњовековне литературе и немањићке државе, учинио је да је током 13. и 14. века средњовековна Србија добила низ даровитих писаца који су један за другим неговали са успехом један оригиналан, и за наше прилике врло значајан и карактеристичан књижевни род, старе српске биографије. Срећним случајем, зачетник тога рода Сава Немањић, или св. Сава, располагао је изузетним књижевним даром, и због тога његово, иако по обиму мало, дело Живот св. Симеуна представља не само најстарији наш биографски спис већ и једно од најбољих књижевних остварења нашег средњег века. Лепу допуну Сави, као првом писцу старих српских биографија, чини његов брат Стефан Првовенчани. Јер док је Сава описао углавном монашки живот свога оца, Стефан је у своме делу Живот св. Симеона обухватио не само целокупан живот Немањин већ и један део своје владавине. Тако су оба Немањина сина дали образац за писање биографија свих доцнијих владара немањићке династије, и самим тим поставили чврсту идејну основу за дугогодишњи савез између црквене и световне власти. И пошто су њихова дела почетком 13. века довољно утврдила ауторитет Стевана Немање као оснивача државе и династије, средином истог века осетила се потреба за уздизањем и учвршћивањем култа св. Саве као оснивача и првог поглавара самосталне српске цркве. Тај посао извршила су један за другим два хиландарска калуђера. Први од њих, Доментијан, један од последњих ученика Савиних, написао је године 1243. опширан Живот архиепископа Саве. Његово дело, иако претерано опширно и развучено, има лепу документарну вредност и местимично садржи топла и поетски надахнута места. Ипак, њега је као писца умногоме надмашио хиландарски калуђер Теодосије, који је крајем 13. века из основа прерадио Доментијанов спис, тако да је његов Живот св. Саве не само потпуно оригинално дело већ представља занимљив средњовековни роман. Његово причање је лако и живо, описи реалистички и сликовити, излагање течно, добро повезано и често драматично. Због тих својих одлика, Теодосије је, у време феудалног српског друштва и касније, уживао глас једног од најбољих српских средњовековних писаца.
Упоредо са непрестаним снажењем и ширењем српске државе, расла је све више потреба за што потпунијим и детаљнијим описивањем живота и рада читавог низа немањићких владара и поглавара цркве. Тај посао систематског описивања живота свих истакнутих државних и црквених личности извршиће почетком 14. века српски биограф Данило, који је и сам био архиепископ за време владе Стефана Дечанског. Његово главно дело Животи краљева и архиепископа српских представља систематски уређен зборник у који су ушле биографије свих немањићких владара, почевши од синова Стефана Првовенчаног па све до цара Душана, као и свих архиепископа. Додуше, Данило није стигао да до своје смрти (1337) у потпуности заврши своје дело, али су то учинили његови ученици и настављачи. Од свих њих највише књижевног талента показао је Данилов анонимни ученик, који је, поред живота Стефана Дечанског и цара Душана, написао са много топлине и живот самог архиепископа Данила.
Нагло пропадање средњовековне српске државе, које је настало после Душанове смрти, проузроковало је и привремени застој у развоју српске средњовековне књижевности. Али већ првих година 15. века, деспот Стефан Лазаревић, настављајући традицију немањићких владара, подиже низ манастира, од којих ће његова главна задужбина, манастир Манасија на Ресави, постати центар овдашње српске писмености, књижевности и уметности. Он не само да свесрдно прима све калуђере, учене људе и уметнике, који су са разних страна тражили уточиште у његовој земљи, него и сам позива способне писце, даје им одређене књижевне и просветне задатке и пружа им све материјалне услове за успешан рад. Сам он, када није забављен ратничким и државним пословима, бави се активно књижевним делом, преводи с грчког и пише краће оригиналне списе.
У том периоду свога обнављања и јачег изграђивања, књижевност деспотовине иде углавном утртим стазама немањићког периода. Сви књижевни родови који су раније неговани настављају се и даље. Рад на преводилачкој књижевности не само да не слаби већ и добија у интензитету и ширини. Оригинални књижевни родови, а нарочито старе српске биографије, не само да се настављају већ ће у даљем развоју добијати све више карактер правих биографско-историјских списа. Али ма колико да целокупни ток књижевне радње овога времена и у погледу тематике и у погледу форме у основи представља само продужење раније српске средњовековне књижевности, ипак се у скромним али приметним размерама могу запазити и извесни наговештаји једног новог доба. Треба, наиме, имати на уму да у првој половини 15. века и у суседним византијским земљама и у Италији, па и у нашем Приморју, почињу да се јављају први знаци хуманизма, покрета који ће већ у другој половини 15. века довести до праве прекретнице у развоју целокупног друштвеног и културног живота. Те прве знаке хуманизма, који наговештавају постепени прелаз од средњовековног мистицизма и догматизма ка новим схватањима и назорима, можемо запазити, иако у врло малим размерама, још у доба владе деспота Стефана Лазаревића. Тако већ у самој личности деспота Стефана могу се приметити, за разлику од ранијих немањићких владара, извесне нове црте владара апсолутисте и заштитника просвете, књижевности и уметности, који у многоме подсећа на тип хуманистичког владара и мецене. У вези с тим није никако случајно што биограф деспота Стефана, познати Константин Филозоф, на једном месту врло опширно развија идеју о потреби сузбијања власти феудалних великаша и јачања апсолутистичке моћи владара. Ту идеју, додуше, Константин Филозоф приписује турском султану Бајазиту, али је он, у сваком случају, не би тако опширно објашњавао да се она у то време није осећала као врло актуелна. Карактеристичан је у том погледу напор који је деспот Стефан чинио да, насупрот немањићким владарима који су давали велике повластице страним трговцима, с једне стране низом оштрих мера сведе на минимум повластице дубровачким трговцима, а да с друге стране енергично потпомаже снажење домаћег трговачког и занатлијског сталежа. Те мере довеле би у даљој будућности сигурно до јачања грађанске класе у већини наших градова и тиме би био испуњен један од главних предуслова за даљи развој нашег политичког, друштвеног и културног живота. У низу тих нових наговештаја карактеристично је исто тако и силно јачање историцизма, које се огледа не само у књижевним родовима наслеђеним из немањићког доба, већ и јављању нових, чисто историјских списа. Неће, на пример, бити никако случај што се баш у ово доба, а по иницијативи самог деспота Стефана, ради на преводу византијског хроничара Зонаре, у коме су наши први састављачи генеалогије нашли потребне податке да династију Немањића, а преко ње и самог деспота Стефана, вежу за стару римску империју, што је — како је познато — била општа тежња свих хуманистичких владара и великаша. Занимљиво је исто тако да је тек у ово време, и опет по наредби деспотовој, „граматика грчка на српски језик преписана“, и да је у деспотовој задужбини Манасији основана посебна школа за реформу правописа у смислу враћања на узоре из класичне старине. Као даљи знак тог организованог рада на школству и просвећености, што је такође једна од тековина хуманизма, карактеристична је, најзад, и појава првих жена писаца. У доба Немањића жене, па чак и оне из највиших владајућих кругова, не само да се нису могле саме активно бавити књижевношћу већ нису имале ни најосновнију писменост. Византијски писци који су у прво време владе краља Милутина посећивали српски двор са изненађењем истичу да српске принцезе на двору преду вуну као обичне сељанке. У време деспота Стефана, међутим, јачи развој писмености обухвата донекле и жене, бар оне из владајуће класе. Тако су, на пример, очувана, иако на жалост нису још објављена, два писма треће кћери кнеза Лазара, Јелене, жене Ђурђа Страцимировића, која је она писала своме учитељу Никону Јерусалимском, док је овај, опет, састављао за своју ученицу посебни зборник штива. Још лепши пример жене књижевнице овога доба представља позната Јефимија, удовица деспота Угљеше, чија Похвала кнезу Лазару иде у ред најбољих поетских састава наше средњовековне литературе. Најзад, и средњовековна српска уметност, а нарочито сликарство, које је, додуше, и у доба Немањића „било на висини свога доба“, у време деспота Стефана добија не само нов полет већ и нове изражајне могућности.
Сви ови и слични знаци новога времена, који се приликом детаљније анализе политичких, друштвених и књижевних прилика овога доба могу још потпуније запазити, довели би сигурно, са даљим развојем нашег средњовековног друштва, а нарочито са јачањем грађанске класе, до појаве и развоја „оног покрета који је именом хуманизма и ренесансе прозван, да их турско завојевање скоро удушило није“2. Али већ после смрти деспота Стефана Лазаревића, доласком на престо његовог сестрића Ђурђа Бранковића, српска средњовековна држава улази у најбурнији период свога живота. И поред све своје умешности и тежње да, наслањајући се час на турску, час на суседну угарску краљевину, одржи било какву самосталност, деспот Ђурађ Бранковић је за све време своје владе био наизменично жртва и турске и угарске силе. Изнурена тако непрестаним ратовима за одржање своје самосталности и пустошена и од турске и од угарске војске, српска деспотовина је преживљавала своје последње дане, да ускоро после смрти деспота Ђурђа буде коначно прегажена и уништена. За њом је дошла и пропаст средњовековне босанске државе, а тиме су били угрожени већ и наше Приморје и ужа Хрватска. Са том пропашћу средњовековних наших држава пресечен је био даљи нормални друштвени развој већине наших народа. Дотадашњи феудални поредак наших средњовековних држава, који је био прешао кулминацију свога развоја, и који је баш у време свога пропадања имао потребне услове да се развије у нове, напредније друштвене облике, замењен је нагло турским, оријенталним феудализмом, под којим већина наших земаља неће имати могућности да за пуних пет стотина година развије свој самостални државни и културни живот. Сасвим је природно што је у овом бурном времену пропадања наших последњих феудалних држава и највећи део наше средњовековне књижевности био нагло задржан у свом даљем развоју, и то баш у моменту када је почела добијати елементе нових друштвених промена и нових културних и књижевних настојања. Разумљиво је, исто тако, што ће она после тога спасти на обичан преписивачки и скупљачки рад. Она је наставила да животари у традицијама књижевности феудалног доба, и то управо у време када се у другим нашим земљама, које нису биле пале као жртва турских освајања, проналазак штампе и оснивање штампарија стављају у службу нових и моћних револуционарних покрета, који ће коначно прекинути са средњовековним мистицизмом и догматизмом. У том погледу ништа боље не показује несрећне прилике у којима се у ово доба налазила већина наших народа, него сама чињеница да су једине књиге које су биле штампане у најстаријим нашим штампаријама под Турцима били октоиси, јеванђеља и разни зборници апокрифних и хагиографских списа.
Има већ више од сто шездесет година откако је српска средњовековна књижевност постала предмет интересовања не само слависта и историчара књижевности већ и шире јавности.
За то време, проучавање овог дела нашег књижевног наслеђа пролазило је кроз неколико фаза. У доба Лицеја и Велике школе, док су катедру књижевности држали наши познати филолози, Ђуро Даничић, Јован Бошковић и Стојан Новаковић, књижевна настава била је усмерена поглавито на проучавање средњовековне српске књижевности. То је сасвим разумљиво када се зна да се у ово доба и читава словенска филологија као наука бавила поглавито питањима и проблемима старе словенске писмености и књижевности. У том погледу врло је карактеристична чињеница да чак ни долазак Светислава Вуловића на катедру српске књижевности није могао поколебати овај примат старе књижевности. Када је године 1881. постављен за професора српске књижевности, Вуловић је и тада и касније у широј јавности био познат поглавито као књижевни критичар и есејиста, а и он је у том моменту и сам изјављивао да, иако „штује стару литературу“, ипак му „више лежи жива“, савремена књижевност. Али и поред тога, Вуловић за све време свога седамнаестогодишњег наставниковања на Великој школи није никада држао предавање из наше новије књижевности. Традиција је била јача од његове вокације и он је све до своје смрти понављао наизменично сваке године већ раније предаване периоде наше старе а нарочито средњовековне књижевности. Ипак, у једном погледу, и то врло значајном, Вуловићев долазак на катедру Велике школе обележавао је нову фазу у проучавању старе српске књижевности. Све до Вуловића, наиме, на дела средњовековне српске књижевности гледало се — како смо већ раније поменули — поглавито као на историјске изворе, или као на језичке споменике, погодне за изучавање средњовековне политичке историје и историје књижевног језика. Вуловић је, међутим, први почео с успехом да у њима налази и открива и књижевне вредности, и да њихове писце оцењује књижевним мерилима. Тај Вуловићев напор наставио је још много шире и свестраније његов ученик и наследник на катедри, Павле Поповић. Пишући у своје време одељак о средњовековној српској књижевности у свом познатом Прегледу, он је савесно читао у оригиналу сва дела нашег средњег века и оцењивао их првенствено као књижевна остварења. Касније његове расправе и чланци о писцима и делима српске средњовековне књижевности такође представљају не само исцрпне научне студије већ садрже и детаљне књижевне анализе и оцене појединих дела. Поред тога, Павле Поповић је и иначе учинио много да се и у времену пре Првог светског рата, а и после њега, одржи и развије интересовање не само за научно проучавање наше средњовековне књижевности већ и за њено популарисање у ширим читалачким круговима. Тако је, захваљујући поглавито његовој иницијативи и његовом залагању, Српска књижевна задруга у времену између два рата издала у преводу на савремени језик скоро све старе српске биографије.
У последње време интересовање за српску средњовековну књижевност добија све више и у ширини и интензитету. О томе сведоче две симптоматичне појаве које треба нарочито истаћи: прво, чињеница да последњих година поједини угледни књижевни часописи и листови, па чак и дневни листови, радо дају места чланцима и есејима, а често и краћим научним саопштењима из области средњовековне српске књижевности; и друго, да известан број наших истакнутих савремених песника показује живо интересовање за поетске вредности појединих дела наше средњовековне литературе. Све то, као и бројна издања текстова и антологија које су се појавиле у последње време, показује јасно да је средњовековна српска књижевност најзад добила своје право место, које јој, као делу нашег књижевног наслеђа, несумњиво припада.