Поглавље 1
Казначеји, рачуновођи, рачунополагачи и сви што год рукују каквом касом стрепе од месеца новембра, болешљиви и кашљуцави људи — од марта, а учитељи — од јуна. А како и да не стрепе кад баш тада изасланици обилазе школе?
Ретко има учитеља а да га не прође нека језа кад само помисли — јун је већ на прагу!
Еле, некако о Ивању дне, баш у том прилично страшном месецу, састаше се случајно три учитеља у Сопоту код среске куће. Учитељ Милан из Рогаче, учитељ Влајко из Стојника и учитељ Негован из Неменикућа. Дошли да приме оно мало платице и да узгред упитају капетана хоће ли скоро ревизор.
Капетан им рече да ће кроз који дан бити ту.
Они се, боме, мало замислише. Изиђоше из канцеларије капетанове, па полако и ћутећи одоше пред механу. Ту се око једног стола шћућурише, као оно кад људи хоће да говоре што врло важно и тајно.
— Ама да ми је знати на чију ли ће прво школу? — поче Влајко, плашљиво и шарајући очима.
— Јамачно ће на Негованову — дочека Милан прилично немарно и куражно.
— Не верујем, — одговори Негован замишљено; — прече ће му бити на твоју, Милане.
— Аја! не може никако бити — рече Милан. — Пре ће овуда друмом, на Неменикуће, па онда мојој школи.
— О, брате, — поче Влајко забринуто, — да ми је само претурити ту бригу преко главе, баш као да бих се родио!
— Оно знаш, Влајко, — прихвати Негован, — није ни мени ласно. Деца су, брате, па мука ти је то!
— А што се опет толико бојите! — рече Милан куражно. — Па нека дође! Свега бриге по сахата. Како-тако проћи ће се! Та није ваљда ни он баук!
— Е, али знаш ти каква су питања? — прихвати Влајко. — Кашто се и зрео човек мора збунити, а камоли дете.
— Па и опет неће питати богзна шта, него што мало за децу.
— Неће ја! Тако сам и ја мислио: неће, неће. Кад лане дође ти онај, ви га већ знате, па чим у школу запита прво дете: „Кажи ми, мали, зашто бог није дао човеку рогове?“ Дете туц-муц, погледај на ме да га подсетим. Откуд ћу га подсетити? Нисам ни ја ђаво да све знам!… „Зато што човек није во!“ каза му он, па онда мени: „Учитељу, нисам задовољан!“ Ја у земљу да пропаднем! Он се онда окрете једном ђачићу из трећег разреда: „Кажи ми, мали, је ли кнез Лазар јео кромпира?“ Ето ти сад! Дете опет туц-муц, а мени се само окреће она школа. „Нисам задовољан, учитељу!“ опет примедба. Већ сам видео своје добро јутро. Питао је још њих двоје-троје — све тако нека необична питања, па онда мени кврц у протокол: „Слаб успех!“ Ето ти, брате, како пита!
— Море, то је ништа, — прихвати Негован; — али да знате шта сам ја једне године налепио! Мучио сам се и петљао с децом, мишљах ићи ће све дивота. Једва сам чекао кад ће изасланик. Док ето ти га! Читаше му деца мало, завири у прописе, па тек упита једно: „Колико је, дете, три пут седам двадесет и један?“ Деца су ми знала особито таблице, али ко је видео да се тако пита! Дете се збуни, ја слегох раменима. Он се онда окрете другоме: „На једном дрвету петнаест чворака, твој отац узме пушку и убије седам, колико је остало?“
Дете одговори „осам“. Он маше главом — „Није!“ И ја шанух „осам“, а он се окрете: „није, вели, него седам; осам је одлетело“. Ко би се ђавола сетио да то хоће! Онда узе свештену историју. „Кажи ми ти“, запита једног из другог разреда, „ко је био отац Нојевим синовима Симу, Хаму и Јафету?“ Дете ама ни да запне. Он се онда окрене једном трећаку: „Кажи ми ти, мали, живи ли човек за то да једе или једе да живи?“ Дете ни бекнути! Несрећа, просто несрећа, а мени „рђав“ у протокол… Еле, видиш, мој брајко, сви питају некако чудновато!
— Па нека питају, чуда боже! — рече Милан већ готово и немарно. — Ако деца знаду, добро; ако не — толико и чини. Спремао сам их; мирна ми је савест.
— Та и ја сам их спремио, — рече Влајко; — али опет зебем.
— Не могу се ни ја на моје ђаке потужити — прихвати Негован. — Ја сам још од Тројица почео с њима све така питања. Ако само успита, свако ће му одговорити као вода! Тек опет, опет…
И још ту продиванише мало о испитима, о школама, о учитељима и изасланицима, па се разиђоше свак на своју страну.