Поглавље 3
Тресије су под Великим Космајем. Леп пропланак, с обе стране жуборе поточићи — један баш близу, а други мало даље. Одмах до једног потока развалине су неког старог манастира, што се звао Тресије. Још стоје опали зидови и мало свода. Види се да је био мали манастир. Наоколо се познају још зидине уравњене већ са земљом. Кажу да су то биле ћелије. Мало више познаје се, колик добро гувно, где је био ваљда рибњак — шта ли. И сад је ту блато и вода. Има и један пањ огорео крај зидина. Ту су, веле, закопана манастирска звона, још онда кад је настао турски зулум. Испод једне букве близу извире изворац, бистар као суза, најхладнија и најлепша вода у Космају. Одатле се види напремасе: Сибница, Ропочево, нешто Рогаче, неменикућанске њиве и тресијска механа за добар пушкомет крај пута рогачког… Ко год дође под Космај, ретко те неће изићи и до Тресија.
Беше већ прилично дан оскочио. Да је ма на којој букви био обешен ма какав сахат — макар и онај оздо из механе тресијске, што му се бројеви већ не виде колико је почадио, и колико су га муве испрљале и што му, место ђулади, висе о ланцима коњске плоче и некаки мертеци — би јамачно показивао већ „десет пре подне“.
Учитељ Милан и поп Марко већ се спустили у Тресије и разузурили код оног изворчића. Пред њима чутура, сир, хлеб и лук. Припијају и присмачу.
— Охо — хо! — слади Милан. — Деде, попо, деде мало лука!
— Хм, хм — слади и поп. — Дајде, учо, ту чутуру!
Еле сладише, присмакаше, припијаше — док имадоше шта. Кад већ осташе пред њима само мрвице хлеба и сира, оперци лука и празна чутура, онда ће се учитељ окренути оном ђачићу:
— Скупи, море, сад ово, па носи и подај фамулусу. После можеш ићи кући. Али ујутру да си зором код школе. Јеси чуо?
— Јесам — одговори дете, па прибра торбицу и чутуру испред њих и оде наниже.
Милан сави цигару, запали, наслони се мало, па рече:
— Баш, попо, јутрос не бисмо батли!
— Е шта ћеш! Не може се свакад ни уловити.
— Али оваки дан, овака згода, па опет ништа.
— Море, учо, готово би боље било да нисмо ни излазили.
— А што?
— Та ето, ми у лову, а школа сама.
— Акоће! За данас сам децу распустио. Ако ме ко затражи, фамулус је тамо, јавиће.
— А знаш ли ти да сваки час може рупити изасланик?
— Аја, чуо сам још јуче! Једва прексутра ако стигне амо! Не бери ти бригу. Најпре ће на Негованову школу.
— Ко зна, може баш најпре нама.
— Боже сачувај! У што год хоћеш неће. А прексутра око подне надајмо му се.
— Е хајде де! Ја само рекох.
— Али попо, — настави Милан, — да си само видео како су се она двојица јуче престравили!
— Који?
— Негован и Влајко. Кад нам каза капетан да иде изасланик, лепо премреше људи!
— Није ни чудо! Богами и јест прпа! А као бајаги ти се не бојиш? — упита поп и насмеши се.
— Ко? Зар ја! Ама ни оволико! — рече Милан и закачи ноктом за зуб. — Сутра ћу ваздан прорадити с децом, па крај!
— Али ни лане ниси добио оцене?
— Нисам ја крив што се баш онда кречила школа.
— Вала, Мићо, међу нама буди речено, — поче поп поверљиво — да сам ја на твом месту, не бих га смео чекати.
— А зашто?
— Па знаш зашто! Ти некако слабо завирујеш у школу, немој се љутити — али ја ти кажем братски, гребало би мало више да се потрудиш.
— О, мој попо, знам ја то добро и без тебе— поче сад Милан поверљиво. — Ето ти у четири ока кажем, мој си човек, теби смем, ја знам све лепо како би требало. Видиш, попо, ја сам се у први мах и мучио и трудио, само да се што боље покажем. Кад ето ти изасланика, прегледа школу, па мени само: „Приличан, добар“. Гледам ја, други се ни упола не кидају, па њима: „Врло добар“, а кашто и „одличан“. Кака су то посла? — мислим и једем се од муке. Док ти мене један стари учо из Груже, кад оно силазих у Београд, лепо научи и упути. „Што си, море, луд?“ рече ми. „Зар ће ти неко рећи хвала? Видиш ли, болан, како смо јадни и жалосни! Сто година, деведесет гроша! Гледај, море, себе, хеј! Гледај, то, то, то!“ и куцну се по џепу. Ја сам после све путем до нашег села премишљао и најпосле рекох: „Богами, право вели!“
— Оно, готово и јест тако — потврди поп.
— Еле, ја ти онда, мој попо, окренем други лист. Пропипкам старије учитеље и вештије како они раде, па и ја онако. Најбоље ђаке задржим опет у разреду да повторавају. Чим видим да које дете слабо учи, ја њега испиши из школе, а код куће му једва то и чекају. Па онда само накривим капу!
— Готово право си и имао! — одговара поп.
— Ето ти мени изасланика. Испит красота, не може боље бити! Мени одмах: „Врло добар!“ Аха, тако ли је — мислим ја. — Е, чекај онда! Почнем ти ја, мој попо, мало више гледати себе. Опет ја боље задржи, а лошије испиши. Па онда де у општини пиши: процене, тапије, облигације… Ако нећу ја, хоће други; је ли, богати?
— Тако је — потврђује поп.
— Еле, погледам ја, мени боме лепа парица остаје. Мало-помало, па ето ти оних што су ме до јуче преко рамена гледали: „Молим те, учо, дај учини љубав, узајми коју пару!“ Хоћу, брате, само интерес; није право да ми новац лежи бадава. Нек и ја видим вајдице, а и он нек се помогне. Је ли тако?
— Јест! — потврђује поп.
— Прикучи се опет Петровдан. Ето изасланика. Чу се да дају и учитељима да сами пропитују ђаке. Одмах ти ја одаберем њих пет-шест најразборитијих; ти ћеш научити ово, ти оно, а ти оно; спремим их за дан, по једно-два питања. Дође испит. Изасланик мени: „Дела, учитељу, питај их што.“ А ја се уозбиљим и начиним се строг, па почнем: „Кажи ти то и то!“ Одговарају дивота. Он мени у протокол: „Одличан“.
— Е, Мићо брате, — рећи ће поп чисто раздраган — сад те волем још толико.
— Јакако, мој попо! — рече Милан и устури се још мало. — Тако ја знам! Онај ме учо лепо научи — бог да га прости! Нисам се покајао што га послушах. Сутра рано одабраћу њих неколико, до мрака научићу их, па да видиш.
— А што ли онај трчи? — учини поп погледавши случајно наниже и спазивши фамулуса где јури к њима као луд!
— Гле, та то је фамулус! — викну учитељ изненађен и скочи. — Шта ли је сад!?
— Господине, изаслан… — рече фамулус загушено од умора, па колики је дуг прући се о ледину; спотаче се преко неког пањића.
— Ко, море, ко?! — упита учитељ и набра обрве, а утом ђипи и поп.
— Изасланик, господине! — једва изговори фамулус дижући се.
— Шта наопако! — викну учитељ и пљесну рукама.
— Рекох ја! — рече поп и погледа забезекнуто у учитеља.
— Ама одиста велиш? — окрете се учитељ фамулусу.
— Богами јест! — одговори он задувано. — Сад ће школи. Малочас дотрча биров без душе: „Шта је, море?“ — „Послао ме, вели, кмет; иде изасланик с њим; сад ће амо школи.“
— Потеци, попе! — викну Милан и зграби пушку, па наниже.
— Потеци, учо! — учини поп, па за њим.
И обојица стиштише низ поток што игда могу. Не гледе ни где ће стати ни како ће: прескачу кладе, жбуње, камење, пањеве. Час поп престигне учитеља, час учитељ попа.
— Бог с нама, шта је учитељу, те јури попа! — учини један сељак у њиви крај пута.
— Бог с нама, што је поп напопастио оног учитеља! — рече једна жена крај потока.
— Ене, ене, како бежи учо! — зачуди се једно ђаче код говеди.
— Ене, ене, како бежи попо! — зачуди се друго, што беше пошло на воду.
— Брже, учо! — виче поп задувано и промукло.
— Брже, попо! — једва изговара учитељ, разбарушен и гдешто изгребен кроз трње.
— Низ поток, учо! — виче поп.
— На прозор, попо! — вели учитељ, и ударише низ поток.
Утом се спуштаху одонуд ка школи два човека, један у црном варошком оделу, а други у сеоским хаљинама. То беху изасланик и кмет.
Поп и учитељ већ стигоше одовуд, прескочише у школску авлију, а све склањајући се да их они одонуд не смотре. Немадоше кад на врата, него хоп — један за другим кроз прозор, што срећом беше отворен, те у учитељеву собу!
Учитељ се само прући на кревет, онако разбарушен па викну попу тихо:
— Читај, бре!
— Шта да читам? — упита поп једва шапћући од умора.
— Читај шта знаш: молитву, епитрахиљ брзо!
Поп брже зграби с полице требник и петрахиљ.
— Брже, брже! Ух, ух, јао! — стаде учитељ јечати као болестан и превртати се.
Напољу већ шкринуше врата и чуше се кораци.
Поп отвори требник и утањи читати прву молитву, коју је отворио.
Закуцаше на врата.
— Слободно! — рече поп, па читај даље.
Учитељ само стење и хукће.
Уђе у собу изасланик, повисок, црномањаст човек, па се чисто изненади кад виде шта је. За њим уђе и кмет, и он се забезекну.
— Ух! ух! јао! ух! — јечи учитељ, а поп чита; али му дркћу руке и тресе се мантија.
— Шта је учи? — упита полако кмет.
— Болестан — одговори поп.
— Болестан! — понови изасланик тихо и са сажаљењем. — Сиромах! А откад?
— Од синоћ му позлило! — одговори поп, па настави читање.
Учитељ јечи, већ — рекао би издахнуће.
Изасланик слеже раменима, па изиђе.
Чуше се врата од друге собе, где је школа, као да уђоше тамо.
— Још, још читај! — шану учитељ.
— Та прочитао сам све до „Исповједанија“.
— Читај и „Исповједаније“! Ух! ух! јао! Поп настави даље.
Чу се већ где изасланик и кмет изиђоше из школе; кораци се удаљише мало-помало.
Ућута поп, ућута и учитељ. Стадоше ослушкивати, рекао би не дишу.
Потраја тако подуго. Док опет кораци и неко шушну на врата.
— Псс, читај, море! — шану учитељ, па опет зајеча: — Ах! ух! јао!
Таман поп промрмља неколико речи, а врата се отворише и уђе кмет.
— Је ли отишао? — шану учитељ.
— А већ је пресамитио преко брда! — одговори кмет гласно.
Скочи учитељ, зграби попа, па стаде подигравати с њим по соби. Кмет само гледа и чуди се.
— Је ли записао што? — упита учитељ кмета.
— Јес’, нешто је отварао протокол.
— Срећа те сам га оставио на столу, као да сам знао! — рече учитељ и потрча на врата; за њим кмет и поп.
Кад у школу, а на столу стоји протокол још отворен; изасланик оставио да се осуши мастило. Учитељ прочита гласно: „Због слабости учитељеве нисам могао прегледати школу!“
— Ура! дивно! — кликну учитељ и брже боље затвори протокол у фијоку.
— Ама ја баш премрех кад уђе — рече поп. — Помислих, познаће, богами, па зло!
— Е баш лепо се сврши! — прихвати Милан радосно.
— Е јеси ђаво, учо! — примети кмет смешећи се, јер већ виде каква је ујдурма била.
— Ко би се надао да ће баш данас! — чуди се учитељ. — Да не би петрахиља и требника, не знам како би се изговорио.
— Е учо, ти и ове године оста без оцене! — рече поп.
— Ево мени оцене ту! — рече учитељ и куцну се по џепу. — Молим вас, само нек међу нама остане.
— Немај бриге, немај бриге! — рекоше поп и кмет углас.
— А сад и ја идем кући да мало душом дахнем
— рече поп. — Одавно се нисам уморио овако!… Збогом, учо!
— Збогом, попо!
— У здрављу, учо! — рече и кмет смешећи се.
— У здрављу, кмете!