Поглавље 2
Сутрадан порани рано учитељ Милан, уми се и обуче брже него обично. Призва једног ђачића и рече му да спреми чутуру ракије, сира, хлеба и лука па да изнесе, док се мало одјутри, горе у Тресије. Фамулусу рече да распусти ђаке за данас кући, а сутра зором да сви дођу; каза му још и то да ће пред подне бити у Тресијама с попом. Ако буде каква важна посла, нека га одмах тамо потражи.
Еле, све лепо нареди, узе пушку и упути се право поповој кући.
Поп већ чека спреман.
— А што, попо, ниси навукао чакшире? Сметаће ти мантија кроз шевар — рече Милан кад виде попа где га чека с пушком пред кућом.
— Неће ваљда — одговори поп. — Баш ме мрзело ваздан утезати се и петљати. Могу и овако.
— Е како ти драго! Хајдемо док је раније!
— Збиља, учо, да ја не заборавих синоћ епитрахиљ и требник код тебе?
— Јест, попо; ено у соби на полици. Ја се јутрос зачудих како то да заборавиш.
— Ех, ех, добро те је тамо! А заборавих, ја, ја! Заговорисмо се, па ни до сто ума!
— Хајде, море, попо, одоцнићемо! — жури га Милан.
— Наредио сам ја већ! Мало ракијице, сира, хлеба и лука. Таман кад се спустимо у Тресије, дете ће нас чекати.
— Ех, ех, лепо, лепо! Хајдемо!
И обојица се упутише преко потеса горе у Велики Космај. Они ће, као што видите, да лове. Нека их, да им не сметамо! Док проврљају мало по планини, да вам дотле прикажем учитеља Милана.
Већ сте видели отприлике да је Милан један од оних ретких учитеља што не презају толико кад чују: „Ето изасланика!“ А што и да преза, кад он у својој школи има тако добре ђаке да се уче сами — без њега: старији преслишавају млађе, показују им што треба, одржавају ред у школи итд.
Међутим учитељ се стара да и општина види вајду од њега. У том старању примио се да буде и писар општински, али не за љубав оних сто талира, него чисто за љубав општини — да јој буде у свако доба на руци својом памећу и науком. А како је већ поуздан у своје ђаке и зна да су кадри учити се и без њега, — он ти је непрестано у општини или код механе, где се састају кметови и одборници и где се обично расправљају спорови сеоски. Он тамо пише сељацима: уверења, тапије, облигације, процене, и све што год коме затреба. Сељаци му се чуде како је писмен; кметови и одборници хвале се њиме; а већ срески начелник, господин Станко, кује га у звезде и много жали што је учитељ а није срески ћата — јер му ниједан ћата није раван на перу!
Осим општинске плате, Милан је добијао и онако понешто за труд; било у новцу, или у смоку, или ма у чему. Истина, он то није ни од кога тражио, али кмет је обично опомињао свакога да ваља што дати ћати-учитељу за труд.
Учитељ Милан пазио се добро и с попом Марком. Није дана било а да се не састану и не обиђу један другога. Често је говорио да таког попа у далеку нема, да му је најбољи пријатељ и да само њему сме казати и највеће тајне своје.
Еле, једном речи, Милан је био веома уважен у свом селу.
Што се тиче његовог приватног, домаћег живота, и у том је био на длаку у свачем уредан, и пазио је, што кажу, на себе. Ради примера доста је да вам само кажем како се он обично умива.
То ради овако: чим устане, протрља очи, зевне и протегли се, па викне: „Децо!“ Одмах утрчи у собу четворо деце и разреде се овако — једно држи сапун, друго сунђер, треће воду, а четврто држи пешкир и велик чаршав. Почне се умивати; сапуни се, трља прси, руке, врат и леђа сунђером; по читав сахат прође док буде готов. Чим рекне: „Доста!“ одмах оно дете, што је држало сапун, докопа једно мање огледало и стане преда њ; оно друго, што је држало сунђер, докопа друго, двапут веће огледало и стане му иза леђа мало подаље; оно треће, што је поливало, дода му помаду и некако стакоце с миришљавим зејтином; оно четврто дода му пешкир и чаршав да се избрише, а одмах му принесе чешљеве и четку. Тад се Милан измеђ два огледала брише, маже, чешља, догони бркове. И то траје читаво по̂ сахата и више. Кад се већ очешља и углади, онда му деца приносе — кошуљу, хаљине, појас, ципеле, капу, те се облачи. Кад и то буде готово, онда се помоли на врата пето дете и унесе на чистом послужавнику: слатко, чашицу ракије и воду. Он, онако с ногу, узме слатко и воду; мало похода, па узме и чашицу ракије, те само допола сркне. Затим уђе шесто дете и донесе на шареном послужавнику велику шољу кафе; а једно од оних четворо дода му дуван. Он начини цигару, запали, сркне једном кафе, па онда командује деци (или како их је он назвао — „служачима“): „На своја места!“
Деца се по војнички окрену и измарширају из собе. Тако је бивало свако јутро, осим кад раније устане и пође у лов.
— А поп Марко? Е, што се попа тиче, он је, као што већ рекох, први пријатељ учитељев; чак је ето отишао и у лов с њим.