Запис

Запис / Монах Исаија ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски¹

А пошто се многи, пре много времена и година, и на различитим местима, нађоше у нашем словенском народу да божанствене списе са многоцењеног јелинског језика преводе на наш језик, чија имена су позната не само људима већ су написана живим Богом и у књигама, а после њих и по годинама и по реду и по вештини разума јелинског језика, а више по добрим делима, увече на заходу сунчаног дана, седмога да кажем века², и на крају живота мојега, догоди се и мени да научим мало грчки језик, толико да могу да разумем цену и тежину превођења од онога на наш језик. Јер грчки језик би најпре од Бога усавршен и распрострањен, а затим и од различитих по времену љубитеља мудрости би улепшан. А наш словенски језик од Бога би добро створен, пошто све што Бог створи је врло добро, али не достиже оног по вештини, услед недовољног учења мужева (писаца). Јер ма колико да научих од онога, не хтедох се коснути онога што је изнад мене, то јест да преводим са грчког на наш језик, према ономе што је речено: не ишти оно што је више од тебе, и не испитуј оно што је дубље од тебе, бојећи се и онога што пострадаше у Старом и Новом завету они који, дрско презирући, дотакоше се божанственог. Али од стране божанственог овог мужа просвећеног, кажем, митрополита Богом чуванога града Сера, кир-Теодосија, бих принуђен на превођење, а мислим да се није могло не повиновати се без размишљан а таквом човеку коме је од анђела по Дионисију било наређено да прими посвећење, јер овај, ако ико други, беше истинити божји човек. Јер он имађаше живот да га је слатко слушати, а корисно и спасоносно подражавати, и не само да му језик у учењу беше користио онима који га слушају, већ му и живот беше исто тако користан онима који га подражавају. Потребно је чак истину рећи: у говору језик му беше исто толико неупоредив колико му је живот био недостижан, јер увек, по апостолу, остављаше оно што је иза њега, а на дела и виђења испред себе простираше се. И тако имађаше светло частољубље, жељу за учењем и премудрошћу, заједно са милосрђем, да међу многима никад није био други. И тако је овај блажени ово и друго не мало делао и ишао ка благоугодном, и многе својим делањем учио. Ја, не дрзнув се на своју крепост речи и не уздајући се у разум, не будући то, но овим, како рекох, принуђен бих, и полажући наду у богомолитвене и свете молитве, почех и преведох светог Дионисија Ареопагита³, помоћу и трошком или откупом овога светога ми владике и заступника, и друго пре тога преведох, а потом колико свештедри светим молитвама његовим даде Бог. А бојим се рећи да ја преведох светога Дионисија, ако и преведох њега, гледајући непостижну не малу висину богословља и светога крајњу премудрост, знајући добро истину својих грехова.

А књигу ову светога Дионисија, велим, почех у добра времена, када божанствене цркве и Света Гора цветаху као рај, као неки са̂д крај извора, увек напајан, а сврших је у најгора од свих злих времена.

Када? Кад се Бог разгневи на хришћане западних страна, и подиже деспот Угљеша све српске и грчке војнике, и брата свога Вукашина краља, и многе друге велможе, око шездесет хиљада изабране војске, и пође у Македонију на изгнање Турака, не просудивши да нико није могућан насупрот стати божјем гневу. Њих, дакле, не изгнаше, него сами од њих бише убијени⁴, и онде њихове кости падоше и осташе непогребене, и велико мноштво од њих умре од оштра мача, неки бише одведени у ропство, а неки од њих спасоше се бекством, и дођоше. И толика невоља и несрећа обли све градове и стране западне колико нити уши чуше, нити очи видеше. По убиству овог храброг човека, деспота Угљеше, расуше се Исмаилћани⁵, и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а остале немила смрт пожње. Заостали од смрти глађу бише погубљени, јер таква глад би по свим странама каква не би од створења света, нити потом да буде, Христе милостиви! А које глад не погуби, ове, попуштањем божјим, вуци, ноћу и дању нападајући, прождираху.

Авај, узбудљив призор бејаше видети! Оста земља пуста од свега добра: и људи, и стоке и других плодова, јер не бејаше ни кнеза ни вођа ни наставника међу људима, ни избавиоца, ни спасиоца, него се све испуни страха исмаилћанског, а храбра срца витешких људи претворише се у најслабија женска срца. У то време и племе српске господе, мислим седми род⁶, пропаде. И, уистину, живи тада сматраху за срећне оне који су пређе умрли и, верујте ми, не ја, који сам у свему незналица, него и онај премудри међу Јелинима, Ливаније⁷, не би могао у писању представити невољу која постиже хришћане западних страна.

А они који ће преписивати и прочитавати ову књигу, будите милостиви и не замерајте, молим вам се, мојој умној немоћи и недостатку. И самима вама, пошто сте и ви људи и подлежете свему што је људско, треба вам милости од Бога и опроштаја од људи, па удостојите и мене опроштаја свога, просећи од Бога опроштење бездана црних грехова мојих.

Напомене

1. Монах (инок) Исаија истакао се нарочито своји радом на измирењу српске и грчке цркве (1375). Као сувременик маричке битке, дао је врло добар опис погибије деспота Угљеше. Судећи по похвалама серском митрополиту Теодосију, живео је сигурно у Серу. Оригинални текст: Ст. Новаковић, Примери, 1904. и Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи. 3, бр. 4944. Превод на савремени језик: Миливоје Башић, Из старе српске књижевности, Београд, 1931. (без уводног дела), и Ђ. Сп. Радојичић, Антологија старе српске књижевности, 1960. (у целини).
2. Седмог века, седма хиљада година по византијској ери, после чега је требало да настане пропаст света.
3. Дионисије Ареопагит, византијски светац, писац Диоптре, дела богословске и моралне садржине, које је Исаије превео по жељи серског митрополита Теодосија.
4. Маричка битка била је 26. септембра 1371. г. и у њој су погинули краљ Вукашин и деспот Угљеша.
5. Исмаилћани, Турци.
6. Седми род, мисли на изумирање Немањића династије; Урош Први син Душанов је из седмог колена Немањића.
7. Ливаније, (4. век) био је учитељ Јована Златоустог и Василија Великог.