Поглавље 8
Данило у невољи, са хиландарским црквеним потребама (имањем) одлази краљу Урошу у Скопље, предаје их Урошу и опет се враћа у Хиландар
Видећи такву скрб неослабну дому Пресвете, да ништа неће остати цело од насиља безбожника, јер је имао Богом даровани му разум, и нашавши неке достоверне и именоване мужеве тога светога места, и њих уверивши како му је по вољи, и узе синове њихове к себи, и после овога предаде им манастир тај да га тврдо чувају, и да се боре са напред реченом јереси, давши им довољно свога злата. А сам, узевши све наследство тога места, тј. потребе црквене, и скупивши све остало, и уставши са некима од своје деце, и ово носећи, прође неповређен пукове нечастивих иноплеменика. И дође ка благочастивом краљу Урошу, који је тада био у славном граду Скопљу, и јави му за све беде које су се догодиле том светом месту. А благочастиви краљ Урош се веома обрадова због доласка овога блаженога, говорећи: „Благодарим Бога мога и владику, чијом помоћу и заступством ниси ухваћен од безбожника, да не пострадаш љуто, но толико наследство носећи са собом дође к нама без ичијег насиља. Достојно је да без беде неко време проведеш овде, док не чујемо да је такво уздизање ратника одступило, и тада ћеш ићи.“
А овај господин мој имао је од младости своје наду ка Господу, и у њега уздајући се тврдим умом, и њега јединога желећи и љубећи, а више волећи да сконча за његово име, сети се речи коју је рекао Владика: „Не бојте се оних који убијају тело, а који немају шта души учинити, но више се убојте онога који после убиства може бацити у огњену реку.“1 Предавши ту благочастивом краљу све што је донео, много злато и многе друге црквене потребе, лакимије коњске и многе животиње, све ту предавши њему, а сам не хотећи се разлучити од доброобичајна живота Свете Горе, и љубазно се поклонивши томе благочастивом, опет уставши оде ка дому Пресвете Богоматере, место звано Хиландар, као храбри страдалац смео на мучеништво. Јер, како ћу моћи изговорити или довољно писмено објавити толика страдања и напасти, беде и скрби овога господина мојега, које прими те године враћајући се у Свету Гору? Јер тада се није могла наћи ниједна стаза којом би се могло ићи мирно. без борбе и ратника. Овај господин мој, не сумњајући нимало, покриваше се као тврдим оружјем именом најмилосрднијега Бога, и пролажаше толике љутости, према речима богооца Давида: „Нећеш се убојати од ноћнога страха, и од стреле која лети на дану; и као анђелима својима заповедиће и сачуваће те на свима путевима твојима да не спотакнеш о камен ноге твоје.“2 Јер Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, не удаљи ни овога блаженога од ње.
Јер на неком месту устаде неки силан муж видевши Блаженога где иде посред државе његове, и хтеде, дошавши са својим људима, разграбити све што је било у њега. А Блажени, имајући наду на Господа, заповеди својим момцима да приступивши сигурно ухвате њега. И у тај час могло се видети како су ти ратници пали са оружјем под рукама деце овога Блаженога. А самога тога њихова начелника ухватише свезавши снажно наопако, и иђаху брзо напред водећи га са собом. А ти, дакле, сило божја велика и помоћи, сачувала си овога блаженога господина мојега, јер тада је био велики вапај. Сродници тога ратнога мужа чувши (ово), мислили су да је убијен, и устаде велика множина њих, и сретоше овога блаженога, и почеше питати од које је стране и куда иде. А он рече: „Ми смо поклисари, и идемо у славни град Константинов.“ И почеше питати за онога од њих ухваћенога ратника, кога су ту држала деца Преосвећенога, но ови, као ваистину гневом господњим ослепљени, не виђаху га, и раставши се са њима, брзо почеше ићи, водећи са собом овога бунтовника. А када разумеше да су изван његове државе и да ништа не сумњају, ту заповеди Блажени да га пусте. Јер промисленик Бог тако му чињаше.
А ово је мени, слузи његову, добро и жељено, и достојно ми је брже дати љубазну слику његова живота у врлини. Јер тамо, идући у Свету Гору, дође унутра у државе које они безбожници завојеваше, рушећи њихове градове и земље, села и храмове огњем палећи, тако да се ништа није могло наћи без беде у тим местима. Јер све од човека па до животиње беше озлобљено. А овај блажени, свагда имајући непокајану вољу у телу, не хтеде се вратити натраг, но уколико је видео такве страхоте, утолико се већма крепио, идући дању и ноћу, и нимало не одмарајући се. Када је једном дан свитао, нађе се посред тих ратника, и пошто није имао шта чинити, раздели чеда своја која су ту била, и сами узевши коње и остале потребе њихова стана, прибегоше у град звани Редил. А сам са неким монасима и осталом децом својом, по извољењу божју као опремљену му лађу нашавши, и ушавши у њу, отплови на неко тврдо место острва, и ту проведоше много дана у великој глади и жеђи. И опет видевши згодно време, изишавши од воде, иђаше брже на предлежећи му пут. И друга многа искушења поднесе од безбожника на путу; јер беху опколили многа места да га ухвате. Али душе праведника су у руци божјој, и неће их се дотаћи мука3, и сматраху их безумници као да су умрли. Јер овај преподобни божјом помоћу закриљиван и имајући савршен разум у говору, дајући разне и многоврсне изговоре, пролажаше ратне пукове неповређен. И када је дошао у дом Пресвете4, где је часно усамљеништво онима који хоће тамо да живе, и нађе оне мужеве којима беше поверио тај манастир. А хтели су га предати у руке поганика, да није Преподобни тако брзо дошао. Јер и они су били у невољи, јер беху дуго затворени на једном месту, гинући од глади и жеђи.
Напомене
- Јеванђеље по Луци (12, 4).
- Псалам (91, 5 и 11—12).
- Премудрост Соломонове (3, 1).
- Тј. у Хиландар.