Поглавље 10
Данило се склања од непријатеља у руски манастир. Непријатељи га тамо налазе, од којих се спасава и иде у Ксиропотам
После мало времена од одласка тих безбожника из Свете Горе, чуло се да се спремају да дођу на свети манастир Хиландар и на преподобнога игумана Данила, да изврше своју вољу. Јер као дивље звери шкргутаху зубима на овога господина мојега, овако говорећи: „Када бисмо га ухватили, то бисмо многобројно богатство довољно узели од њега.“ И мишљаху којом би вештином могли ухватити Преподобнога. А господин мој, чувши такву њихову намеру да иду, узевши са собом два монаха и мало деце своје, и уставши оде у манастир руски ка светоме Пантелејмону, ка духовном оцу да му се поклони гледајући оне безбожнике, како журе да га закољу. И када је дошао тамо у манастир, поклонивши се светој цркви, и узевши свога духовнога оца, узиђе с њим на пирг. Ту насамо, заједно са њиме, остаде тај дан и ноћ, говорећи о духовним беседама. А они безбожници нађоше нека два мужа од хиландарске области, који беху љубими овом господину мојему, звани Николај и Георгије, и њима обећаше дати много злата ако им предаду Преподобнога. А они преварени ђаволским дејством обећаше да ће им то учинити. И када је овај преподобни био у напред реченом руском манастиру, подигавши се одоше они безбожници на Хиландар. И када чуше да је Преподобни изишао, нађоше оне мужеве које беху наговорили, послаше их да, ушавши у град ка Преподобном где беше, и ове уведу после себе. А они, дошавши ноћу, почеше дозивати казујући своја имена, и говорећи да им брзо отворе градска врата јер су ради неке велике работе хиландарске послани до Преподобнога. А монаси тога манастира, и сами бојећи се безбожних, не отворише им, нити јавише ка Преподобном о њима. А када је било време јутарњега пјенија, јавише о овоме Преподобноме. А он заповеди да их уведу к њему. И када су ови дошли, поче их питати господин: „Због чега сте дошли.“ А они к њему изговорише речи којима би могли затајити своју злобу. А овај, ваистину незлобиви, верујући свакој речи, и тима варалицама не зазре лукавства.
А када је било време зоре, овај блажени ходио је око пирга и појао часове, и погледавши ка једном високом месту, и видео је како велике птице лете ка томе манастиру, где беше. И мало после, када је почела светлост осијавати, угледаше многе пукове безбожника где иду, и тако наједанпут опколише град, чинећи борбене победе, и веома викаху, јер пробивши градске стене ускочише унутра као крилати, слично зверима све грабећи. И почеше ка себи дозивати оне које беху наговорили да им предаду Преподобнога, и ка онима који су држали тај манастир говораху: „Ако хоћете да вам не чинимо никакве пакости, то нам дајте именујући Блаженога; ако ли тога не учините, све ово од вас огњем изгореће.“ И тако у један час божаствену цркву и све зграде (палате) тога манастира упалише, а велику множину дрвета свукавши прислањаху око пирга, у коме беше Преподобни, лесе и даске, снопове лана свукавши ужетоше, док се није тај пирг зажарио као и огњена пећ. Јер они лукави и безбожни ратници разјариваху већи пламен, који је високо досизао.
А чеда Преподобнога, која су ту била, устрелише многе од безбожних. А оне напред речене варалице наговараху све који су били у пиргу да предаду Преподобнога. И видећи господин мој ту њихову злу заверу, од младости своје имао је вешт разум, и ту га показа. Јер беше црква на врху тога пирга, која извана има тврде железне кључеве, и ове тајно узевши к себи, рече ка онима који су га хтели предати: „Браћо, уђимо у цркву да се помолимо и да се међусобно опростимо, јер се растајем од вас ка смрти, коју унапред видим.“ А ово чинећи Блажени, умном молитвом досезаше до небеса, чекајући помоћи од Господа. И своја чеда беше научио, када уђу у цркву, да уставши отму њихово оружје и затворе унутра у цркви. И када сви уђоше у цркву са Преподобним, не знајући ништа о оном што ће бити, тада чеда Блаженога уграбише њихово оружје, искочише напоље са Преподобним, закључавши све унутра. А када је огњени пламен досизао до врата, Блажени нађе ту мало воде и угаси га. И опет тако исто учини. А када му нестаде воде, у једном земљаном суду нађе мало вина, и њиме угаси пламен. Јер Бог никад не одступајући од слугу својих, но који је сачувао три младића од огњене пећи1, и који им је претворио пламен у росу, такову доброту показа и овоме. Јер се могло осетити како некаква пречудна хладовина душе од Горе Атонске, и та хлади огњену јарост и разгони пушење дима.
Када су толику страшну борбу водили против Преподобнога од јутра све до подне, и изишавши изван града, седоше ти безбожници хотећи да једу. И наједанпут настаде међу њима велика узбуна и метеж, јер узимајући оружје своје брзо уседаху на своје коње, и могло се видети како беже. Овај господин мој мишљаше да због неке преваре спремају неко искушење или да иду по своје другове да, дошавши са много већом силом, брзо окончају своју вољу. И много часова очекујући њихов повратак, вапијући из дубине душе и молећи се са топлим сузама Господу, говораше: „Господе, пред тобом је сва жеља моја, и уздисање моје не сакри се пред тобом.“2 И када је видео да се више не враћају они ратни противници, а уз то је Блажени и чуо за невољу која им се догодила, јер начелници њихови беху отишли са својим силама, а они сами беху остали, и зато побегоше за њима бојећи се да не буду побијени. А добри мој хранитељ, видевши такву победу над својим непријатељима, отворивши уста своја благодараше Богу свију, чијим заступством се показаше нападаји сујетних као за подсмех. И изишавши отуда и усевши на коње са Богом дарованом децом, и дође у манастир Светих Четрдесет Мученика, на обали мора, који се зове Ксиропотам, који од основа украси и утврди богоносни отац кир Сава давањем свога многога злата, и ту уписа себе и своје родитеље у поменик. У овом, дакле, проведе неколико дана, и опет отиде ка својој ћелији у Хиландар, славећи Бога за све.
Напомене
- Алузија на библијску легенду из књиге пророка Данила, по којој је вавилонски цар Навукодоносор бацио у жежену пећ три младића, а они су ипак остали живи (Књига пророка Данила 3, 21).
- Псалам (38, 9).