Поглавље 11
Судбина завојевачких народа на Свету Гору и пустош иза њих
А они безбожни и злоименити погани народи, за које ћу казати: „Смрт љута је грешницима“, дошавши на Свету Гору, стојаху у њој три године и три месеца, чинећи погубну дрскост. Јер тела људи сасецаху као пољску траву, јер не беше места где не лежаху мртваци. Божаствене цркве и многи домови падоше, и нестадоше многа места, тако да се нису могла лако ни познати (где беху). Ко ће исказати ту љуту рану, колико њихова јарост беше покрила многу земљу? Јер тада не беше дома у коме није било плача. А када све опустеше, тако да ни они сами нису налазили хране, хтедоше опет ићи чак и до Цариграда, хвалећи се да ће силом опустити многе земље. И када су дошли до Кристопоља, устадоше многе државе грчкога царства и учинише им зидом велику преграду, од горе до горе, тако да се више нису могли вратити натраг. И названо је то место Кавала. А они нечастиви када видеше да немају куда да се врате, завојеваше околне земље тих места, наваливши на славни град Солун и Бер, и ту их предобри Бог раздели на њихову погибију, да скончају својом непобожношћу. Једини од њих Фрузи и Римљани, звани Каталани и Моговари, одоше морем у своју земљу, а Мелекил са својом силом ка благочастивом краљу Урошу. Савећавши са друговима својима против овога зао савет, био је ухваћен, и сконча љутом смрћу. А Халик са многим војницима рашири се на земљу влахиотску1 и на Ливадију и остале друге земље да их завојује. А Фрузи ливадијски заратише с њима, али им не могоше одолети. Опустивши све крајеве тих земаља, рекоше у себи: „Ми сами разделивши се од својих другова, скончаћемо од силе некога царства, ако чују за нас.“ И известивши се код грчкога цара да су под његовом руком, са преваром дођоше у Калипољ. И ту, одметнувши се, почеше војевати против цара пленећи државе његове. А благочастиви и христољубиви краљ Урош поможе му, пославши своје великаше са многом силом изабраних војника, и уништи их, као што је знано. Јер рече: „И погибоше нечастиви због свога безакоња.“
Овај господин мој и хранитељ, видећи како пропадоше нападаји сујемудрих, и како тама покри њихов злобни и скврнави живот, злочин богомрске воље и љуте нападаје, као умиривши се од неке тежине која се не да лако отрпети, видећи како се јавља велика тишина, благодараше не ћутећи Бога свију, говорећи: „Благословен је Бог, који нас не даде као лов зубима њиховима, јер душа се наша избави као птица из ловачке мреже, и мрежа њихова поцепа се, а ми се избависмо2, јер непријатељима нестаде оружја при крају, и са шумом погибе успомена њихова3. Помоћ је наша од Господа, који је створио небо и земљу4. Јер од њега долази казна за грехове, и опет за покајање множина милосрђа, јер ради правде даде нам се страдање. Јер божаствени Павле јавља, рекавши: Кога љуби Господ, тога и казни; а ако и трпимо казну, Бог нам се обраћа као и синовима5. Јер је речено: Крепки и велики падају да се немоћни васпитају, и опет нечастиви падају да се праведни устраше6.“
Напомене
- Тесалију.
- Псалам (124, 6—7).
- Псалам (9, 6).
- Псалам (121, 2).
- Посланица Јеврејима (12, 6—7).
- Приче Соломонове (29, 16).