Поглавље 16
Данило одлази опет у Св. Гору, и после смрти Никодимове долази за архиепископа. Данило као архиепископ
Пошто је овај господин мој тада испунио све жеље по срцу томе христољубивом краљу, камо беше шиљан, разгарајући се љубављу Христовом, имајући тако свој ум прикован тамо, уставши оде у Свету Гору. Када се после његова одласка преставио архиепископ Никодим, и овај христољубиви краљ Урош Трећи, сети се овога господина мојега, и многим шиљањем призва га к себи, а он није ништа знао шта ће бити, и као изненада заповеди да се сабере цео сабор српске земље. И када је то било, убеђењем тога христољубивога краља и благовољењем целога сабора Свете Горе и сабора српске земље, учинише све по закону, и узведоше га на престо светога кир-Саве у нарочити дан празника Ваздвижења часнога крста и прославише га говорећи: „Данилу, преосвећеноме архиепископу свију српских и поморских земаља, многа лета.“ А када овај господин мој виде такав дар пресветога Духа, како му се даде власт почасти седења апостолскога, коју никада није хтео нити се тому надао, не мале хвале благодарења даваше Господу Богу, чијом вољом би удостојен неисказане милости. Говораше овако:
„Величајући величам те, Господе Боже мој, и славим име твоје за множину неисказане ти доброте, коју чиниш са мном недостојним од младости моје па све до сада, не удаљујући од твојих милосрђа, но још више на већа преводећи, отуда (долази) унапред разумевање будућих (ствари) и разумевање тајана, јављање сакривенога, раздавање благодати, и небесни живот, тј. зборовање са анђелима и бесконачно весеље, сједињење са тобом на висинама и коначна жеља, тј. бесконачна радост. Јер од таква сједињења обогатио си и мене грешнога. Јер такав дар, тобом дарован ми, није само мој, но и оних који те љубе и оних који су ти од почетка угодно послужили. Али знам те, дароваоца сваких прозби, које су теби угодне, јер ниси далеко од оних који те призивају. Јер си рекао: Позови ме, и услишаћу те1. На то уздајући се, молим незлобиво твоје човекољубље да се утврди ум мој непоколебим искушењима демонским. Но дај ми да ходим путем правде твоје и да прилежно послушам божаствене заповести твоје. Јер ти си онај који учи човека разуму и који водиш ка истини, и који кажеш: Ја сам пут и истина и живот2 и светлост која просвећује свакога човека који долази на свет3. Јер у тебе је ризница мудрости и разум дарежљивости. Јер свети певац Давид учи нас говорећи: Приступите к њему и просветите се, и лица ваша неће се постидети. И опет: Господе, у светлости лица твога поћи ћемо, и о имену твојем узрадоваћемо се на векове4. И божаствени Павле: Одбацивши сада гордост и грех који се лако налази, потецимо на предлежећи нам подвиг, гледајући ка начелнику вере и свршитељу свега Исусу5. Зато, дакле, друге наде и прибежишта неузбуркане тишине немам осим тебе јединога Бога мојега и владике. Даруј ми да ти у овом веку угодно послужим сваким добрим делима и нелицемерном љубављу од чистога срца, постом и молитвом, жестоким животом, топлим сузама и милостињом, коју ти хвалиш, и сваком осталом врлином. Треба да се више трудим за поверено ми од тебе дело у овај час, да ревнујем праведним трудом светитељима који су били пре мене, који се усрдно побринуше за течевину користи њихове при вечној награди од тебе раздавача добара.“
Јер оваке речи преосвећенога господина мојега и доброга хранитеља за љубав божју (беху познате) не само мени, но и свакој човечјој природи. Јер ко га, гледајући многоплодна дела његова и непорочан живот, неће сматрати блаженим, прослављена од Господа у доласку овога века, и удостојена такве части, у којој је имао савршену власт да буде истинити и неисказан расудитељ духовних ствари међу људима. Јер откада прими престо архијерејства подигнут од Господа, поче се неослабно подвизавати добрим подвигом, чинећи свака дела непорочно у прилагању трудова за божаствену цркву, коју достојно могу звати дом Спасов мојега владике, архиепископија српска.
После овога, ја, недостојни слуга његов, усуђујем се да све по реду изнесем вашем христољубљу о овом господину моме, колико трудећи се у чину чреде своје угодно послужи Господу за корист душе своје, и цркве божаствене од основа подиже и све оборене обнови, и просто, што никада није било, показа дивно и преславно на вечан и блажени његов спомен. Јер храбром душом имајући љубав ка Богу и топло присвајање, ка његовој вољи и хтењу навикавши живети од младих ноктију, све благообразно по закону свршавајући прозбе што му је на корист, добри подвижник сабираше божаствене уставе и њима је красио свету цркву као златним ресама, али још више од њих најбоља божаствена пјенија и велика славословља непрестано свршаваше овај преосвећени. Јер, грабећи вечно блаженство од Господа, и знајући да многим трудовима треба ући у царство небеско, никада не даде покоја телу ни дремања очима својима. Но када се догодио дан кога празника, ушавши у цркву, са Богом дарованом му децом и целим клиром црквеним, свршаваше с њима узношења божја грлима, како је достојно на похвалу којега празника, као и славни добри песник будећи све ка истинитом подвигу душевнога стицања. Јер крепко и неодступно држаше уставе законскога предања; и остало веће од овога и још више. Јер достојно ми је уподобити овога преосвећенога и назвати га равночасна таковима, које хвалећи Григорије Богослов рече: „Благо онима који стекоше у овом животу доброчино ступање, око које не заблуди, благ осмех, хвалу сољу и нелицемерношћу растворену, који су смерни у земаљским и високи у пренебесним, ништа у свету и више од света, који су ван тела и у телу. Јер такових је део Господ.“
Јер и овога господина мога наоружа за свака добра дела, и даде му да буде непорочан и непостидан делатељ, који управља реч истине, коме од почетка ниједна злоба не измени његов разум, нити превара превари душу његову. Мреже многоплетене, тј. замке лукавога, имајући духовна крила, прелете их. Био је удостојен многих виђења божаственога разумевања, и показа богоугодан живот. Јер, наћи ћу много више врлина овога преосвећенога, за колико година предржа престо светога Саве. Многе добре и прекрасне успомене његове јавише се у божаственим црквама, тј. унутрашње потребе и иконе божаствене златом оковане, изабране ризе (одежде) јерејске, епитрахиљи и наруквице златом украшене, дипли и фелони, у којима чатци6 служе законске (службе) у божаственој цркви. Састављао је многобројне књиге и изналазио је оне које пре никада нису биле, и њима као лепотом звезда обасу Господом поверене му храмове божаствене. Не само таквима, но и свакоме који требаше обилно даваше, чиме се слави Господ, и блажена је његова успомена. Јер Богом дарованим му разумом поучаваше све људе љубави божјој, и призивајући уједно све ка разуму да знају шта је завет у Богу и жељено дело благочастија, и да врлине сигурно навикну законима. Јер Господ рече: „Који год учини и научи, овај ће се велики назвати у царству небесном.“7 Овај преосвећени господин мој у обојем угоди Господу, собом све чинећи и друге учећи, и због тога живота, пуна врлине и доброте и љубави ка многима, сви великоименити нештедно приношаху своја богатства у дом Спасов, сребрне и златне сасуде, и остала многоименована богатства, говорећи му: „Знамо да ћемо богопријатним твојим молитвама добити опроштај грехова; јер тобом вођени и научени приносимо ово на дар Господу“, особно дајући части томе преосвећеноме.
Овај господин мој од почетка обогаћен од Господа неисцрпивим даром на векове, и од младости навикавши да чини милостињу и утеху (исхрану) ништима, и избавник увређенима, толике многе дарове и богатство примајући, ништа не стече себи у имање, само је богатио божаствену цркву и неоскудно је раздавао милостињу, сећајући се у уму онога суда који ће бити без милости онима који не чине милостиње.
Напомене
- Псалам (91, 15).
- Јеванђеље по Јовану (14, 6).
- Јеванђеље по Јовану (1, 9).
- Псалам (34, 5 и 89, 15—16).
- Посланица Јеврејима (12, 1).
- Чатци, читачи.
- Јеванђеље по Матеју (5, 19).