Увод
Вечна благодат човекољупца Бога, која свуда све свршава, и која је све створила из небића у биће, која је устројила нелепоту (ругобу) рода човечјега у лепоту, и Духом пресветим дарујући све добро, достојно је, о вазљубљени, да и ја, обилно обдарен његовим смотреним разумом и мудрошћу насликам истините судбе господње, које пророк и богоотац назва више жељенима од злата и многога драгог камења1. Јер никада се не одмеће од свога доброга дела Отац милосрђа и Бог сваке утехе, чинећи нам корисно по обећању. Јер шта да речем или шта да проговорим, ја који могу да проповедам безбројно и огромно богатство и милост неисказане славе његове? Јер ако ко множи добре речи на тисуће, није ли све за његово име? Ако ли опет мало проговори о том, ове је у славу његову? Јер и мени је благовремено и ваистину достојно да укратко изречем благодат Богу на неисказаном дару његову. Јер његов промисао за све људе је разуман, да се обнавља добрим делима из дана у дан, и иде за духовним стварима, и да се вредно подиже од чуда ка већим чудима. Јер сваким добрим делима хвали се Бог. Јер од њега разум дарежљив износи предивне речи духовног јављања, којих је разумних дарова био удостојен овај господин мој, преосвећени архиепископ кир Данило, и разгоревши се божаственом љубављу, знајући да има обилну ризницу разума, и имајући непостидно уздање ка дароваоцу добара, и на њега уздајући се да неће погрешити у смелости за веру, захте да богољубазним речима објави богоугодне животе господе своје, тј. благоверних царева српских земаља, како је ко од њих проживео овај живот, утврђиван крепком руком и високом мишицом2, и опет после овога добра дела непорочнога живота преосвећених архиепископа све по имену, као што је видимо у лицу вашега христољубља, у сласт ревнујући речи апостола Павла, који рече: „Нека нико не тражи свога, но ближњега“3, и као што је у причи: „Муж разуман је престо чувствија, и у добром срцу почива премудрост.“4 Јер ваистину све таково се сврши у овом блаженом господину мојем.
Но ја, грешни и недостојни слуга његов, од њега храњен и љубим и васпитан у сваком доброразумију, и упућиван на добре навике, да какогод такво у заборав одложивши и леношћу оптерећен не споменем његова добра дела и цео живот сасвим у љубави божјој? Јер расуђујем у себи немоћ моју да немам тако постижан разум ума мојега, којим бих достојно похвалио његов живот, колико сам гледао ја грешни стојећи пред њиме са страхом и бојањем. Но будим се као од сна, видевши божаствене списе у којима налазим многе слуге и ученике који су саставили похвале својим господарима. Но такав је дар оних који љубе Господа. А ја, отуђен од њега по безмерном безакоњу мојих лукавих дела, треба да притекнем јединоме Богу, и да од њега тражим савршен дар. Јер је даровалац милостивном посећењу. Јер знам да самом заповешћу точи воду од тврдога камена и погледом суши бездне. Но ти, Боже богова и Господе господара, даруј ми разумну реч за отварање уста мојих да узмогнем по достојању предати божаственом писању све о животу овога блаженога светитеља, кога твоја моћна десница узведе на овај свети и божаствени степен тобом уздигнутога престола. Јер овај господин мој проповедајући величија чудеса твојих и прослави животе другова својих. А ти свемогући, кроз мене недостојнога ученика његова, даруј ми ову похвалну реч за вечну и блажену успомену његову, што видех и колико слушах од пређашњих сведока живота његова, да исповедим све по имену, на слушање свима који љубе тебе, истинитога Бога нашега.
Напомене
- Приче Соломонове (3, 14—15).
- Псалам (136, 12).
- Прва посланица Коринћанима (10, 24).