Поглавље 1
Данило, син побожних, богатих и славних родитеља, моли родитеље да га даду на учење књиге. Напредак у наукама. Љубав према монаштву
Овога блаженога светитеља кир-Данила, бившег преосвећенога архиепископа све српске земље, почетак његова живота је истина. Био је син неких благоверних1 и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни, управљајући дане свога века у великој врлини, и у њој родише синове и кћери, и овога господина мојега и учитеља васпиташе у целомудрију2 и у свакој побожности. Јер, чини ми се, мени недостојноме, према добром и складном животу његову од младости, и неисказаном самислу, да је још у материној утроби био назнаменан да угодно и непорочно послужи Господу. Јер од када је знао оца или матер, од тада се одвраћаше од свега земаљскога овога света, не осећајући љубав према својој матери, но овај је више волео да се присваја Господу. А када је доспео до младићког узраста, најмилосрднији и најдарежљивији Бог, добри човекољубац, који са радошћу прима свакога који њему греде, посла и овоме блаженоме своју светлост и своју истину, и љубавном стрелом рани срце његово да ка њему хоће и њега са радошћу жели речима и делима, слухом и очима и мишљу. А поче и молити родитеље своје да га даду и на учење књига. А они не хтедоше тога учинити јер беху озлобљени смрћу остале деце своје, и само овога једнога имађаху на утеху им, и због тога га не могаху отпустити, говорећи у себи: „Шта ћемо добити ако се одлучимо од љубљенога нама сина, да само већу скрб примимо.“
А овај блажени, смотривши разумно и смислено саветовање својих родитеља, и разумевши да неће да га даду на оно што жели и хоће, поче тражити кога би нашао да га води ка учитељу. И нашавши некога, једнога од својих сродника, и њега наговоривши, био је одведен од њега ка неком учитељу, тајно од родитеља својих. Када је тамо доведен, божјом вољом прими га тај учитељ. Јер знађаше и којих благоверних родитеља беше син, и видевши његову усрдну приљежност, поче га упућивати у добре поуке. А овај, ваистину, од младости вођен од Господа у свако доброразумије, и у његовој вољи поучавајући се дан и ноћ, у дубини речи књиге боље успеваше од свију својих другова који су били у том училишту. И од којих требаше прва упутства речи, замало им постаде учитељ, тако да су се сви дивили и говорили: „Откуда овоме брз разум вештине,“ — не знајући да вечна истинита премудрост, Бог, овога себи изабра, и да од сијања присносушне светлости озари његов ум, хотећи га показати као слику своје доброте. А родитељи његови осећаху велику скрб и жалост због разлучења од свога вазљубљенога чеда. Но када опет чуше за такву благодат која се збила са њим, оставише га божјој вољи, да се он једини брине о њему.
Када је прошло неко време, овај богољубиви младић, божјом помоћу у неослабљеној вредноћи, научи све поуке божаствених речи, непрестано желећи нескврном животу целомудрија и чистоте, поста и бдења и молитве, како то крепки и Богу послушни мужеви чине. А када би угледао некога чрнца, никада га не остављаше док му се не би, притекавши, поклонио и љубазно обујмио ризе његове, желећи подобија монашкога образа, непрестано молећи се Господу и говорећи: „Благодарим те, владико мој, и славим те због многе и неиспитане твоје доброте, коју чинећи од младости моје на мени недостојном и до сада чиниш. Но удостоји ме да у вери примим монашки образ, и сачувај ме у њему очишћена, да ти угодно послужим у овом веку, и управи стопе моје на твоје добре путеве, да по њима текући брзо постанем гледалац твојих дивних чудеса.“ Јер колико је слушао о чудима славнога града Јерусалима или Свете Горе, много је мислио у уму својем како би тамо ишао.
Напомене
- Благоверних, властеоских, племићких.
- Целомудрију, чистоти.