Поглавље 2
Краљ Стефан Урош узима Данила к себи
А када је дошао до савршенога младићког узраста и навикавши на такво што је Богу потребно и људима љубазно, и друго боље сабирајући, видећи га тако потребна и украшена сваким (добрим) обичајем, узе га ка себи благочастиви краљ Стефан Урош1, и после мало (времена) показа му савршену љубав. Јер то све беше по смотрењу божјем. Би му поверено да стоји пред овим благочастивим краљем и да га воли као свакога појединога од унутрашњих (људи у двору). И уколико му више беше у милости и љубави, утолико се више смиривао, сећајући се речи коју рече васељенски учитељ и апостол, јер каже: „Господ се противи гордима, а смерним даје благодат.“2 И богоотац: „Смерна и скрушена срца Бог неће понизити.“3 Јер овај блажени од младости имајући жељу ка Господу, не покрену ума својега од њега, није се саплео красотама овога света и оним што је краткотрајно, но све превазиђе као изван тела и сујетне славе, имајући духовна крила да прелети мреже лукавога ловљења, свагда гледајући на погодно време, како би могао примити монашки образ. И када напред речени благочастиви краљ Урош захте походити божаствене цркве у својој држави, и поклонити се њима љубазно са вером и дати им многе дарове, тако обилазећи многе цркве са великом славом, дође у дом Свете Тројице, на место звано Сопоћани. И када је ту била велика радост и предивно весеље због доласка тога благочастивога, био је ту и овај Богом љубазни младић, нађе некога чрнца богоугодна у сваком духовном делу, и њега наговори да му испуни жељено дело, а нико није знао за такву тајну, осим ови једини.
Напомене
- Стефан Урош, краљ Милутин.
- Прва Петрова посланица (5, 5).
- Псалам (51, 17).