Поглавље 4
Јевстатије архиепископ зове Данила. Данило одлази Јевстатију, који га производи за презвитера и прима у своју ћелију
После мало времена прочу се његов богоугодни живот и велика врлина, и ради ње био је љубљен од свију. Када је за њега чуо преосвећени архиепископ Јевстатије Други, поче га к себи звати љубазним речима; а он се не хтеде разлучити од таква места, у коме беше навикао на подвиг многога исправљања. А када га је овај преосвећени много звао к себи, и видећи да се на то не обазире, поче говорити о њему ка превисоком краљу Урошу да би му заповедио да иде ка Преосвећеном. Пошто је превисоки краљ много шиљао овом господину мојему, овако му говораше: „Знам те послушна мојој вољи од младости твоје, па и сада испуни оно што ти заповедам. Уставши иди ка Преосвећеном, јер ме много моли за тебе. А ти знаш да ми није достојно погрешити никоме његове потребе, јер ћеш доћи у велику част.“ И овај господин мој и хранитељ, свагда имајући наду на Господа и на њега уздајући се, рече: „Прионух за твоја сазнања, Господе, не посрами ме; јер ниси далеко од оних који те призивају. Јер ево са влашћу ми се говори да се подигнем од места мојега, у ком се надах од тебе стећи пребогату благодат. Али опет знам некога праведника који учи, јер нам каже: Ништа није боље него чинити заповеђено, јер послушање (води) у живот, а непослушање у смрт. Но ти, владико Господе, који си милостив роду људском, и мене слугу твојега сачувај од свакога зла, и све узлазе и низлазе сачувај очишћене од сада и до века.“
И, после овога, узе благослов од игумана и све братије тога манастира у коме беше, и уставши оде ка преосвећеном архиепископу Јевстатију, незлобиво јагње доброга пастира Христа, њим пасен и вођен на ливаду живота, и чуван од растргнућа лукавога звера. И свагда пребивајући у његовој вољи, и њему угодно чинећи, ради тога милостивог дара љубљен од свију, био је од срца љубазно примљен од Преосвећенога, и из руке његове би постављен за презвитера. И опет, после мало (времена) видећи га где је у сваком разуму, узе га у своју ћелију; и ту собом показа многе плодове сваке врлине у славу божју. Јер до конца омрзе грех, написавши у себи слику истинитога покајања и добрих дела, био је вођен светим Духом у богољубије, и никада не попусти, но снагом своје непоколебиве вере победи ђавола, мољењем и светим молитвама, бдењем и постом, и рекама суза натапајући све тело своје. И као што добраплодни насад, натапан небесном росом и који добро расте, даје плод у своје време, тако и овај господин мој, њему сличан, имајући у себи плод животни, тј. речи духовних поука, и многа остала добра дела, од њих је обилно хранио срца верних. Јер живећи ту код Преосвећенога и поштован од њега, вођен од Господа ка превеликој благодати, угодно послужи овом преосвећеном у побожности и целомудрију, до половине друге године.