Поглавље 8
Борбе Вукашинове са Турцима и битка на Марици
А он (Вукашин) раздели власт као што и напред рекосмо: Угљешу кесара (постави) Серезу, а у Трнову Гојка, а сам (остаде) у српској земљи. И пошто је прошло мало дана, ко може избројити божје судбе онима који неправедно извршише убиство. Те саме године подигоше се Агарени из прекомора на Калипољу, и уселише се тамо, пошто је Бог попустио ради неправеднога убиства, и отуда пођоше на Андријанов град1 и заузеше га, и покушаше да дођу на српску земљу. А кесар Угљеша у граду Серезу, чувши о прелазу Исмаиљћана, посла ка краљу Вукашину, брату своме, да му јави ово: „Поздрав брату моме краљу Вукашину и господару, свагда здравствуј ми на многа лета! И нека ти је знано, да су Агарени прешли у Калипоље и отуда у Дренопољ, и тако чујемо спремају се и на српску земљу.“ Краљ Вукашин ни мало није пазио нити наду заиска од Бога, но у своме великом хваљењу (рече): „А шта је Исмаиљћана, можемо их на коњским копитима разнети“, није се уздао у Бога који (га) је створио и не помоли се са сузама, не уздахну са умиљењем, као што беше некада видео од превисокога и храброга цара Стефана, када се подиже у борбу на Угре, и ушавши у цркву Жичу, архиепископију, и павши пред иконом Спаситељевом, мољаше се са сузама од топлоте срдачне: „Господе Исусе Христе, истинити Боже наш, не посрами нас због светог твога имена пред овим поганим народом угарским, но даруј нам крепост и силу, као што си некада даровао родитељу мојему против Бугара, тако и овде бори се са мном и буди ми помоћник против мојих противника, и нека се посраме и погину, а ми ћемо се укрепити силом твојом. Да, Господе, не посрами нас, велики дароватељу и невидљива и непостижна сило, помилуј нас, амин.“ А када Угри чуше за долазак Стефанов, дадоше се у бег, и многи се удавише у води и неке мачу предадоше, а други једва избегоше и са стидом вратише се својој кући. Тако Господ прославља оне који га славе!
Што тако чиниш, о краљу Вукашине, зар ниси требао прво молбене речи од топлоте срца говорити ка Богу, као што си видео, но се уздаш у људе који су од праха (земаљскога), као што си и сам? Зар ниси кадгод слушао псалме блаженога Давида пророка: „Не уздајте се на кнезове, на синове људске, у којима нема спасења2.“ Шта чиниш, о Вукашине? И ни мало није пазио на ово, но у својој великој хвали и непокорности заповеди да се убрзо скупи војска и посла ка брату Угљеши да буде спреман, и одреди место где ће се обојица састати. И када се војска скупила, и би трчање и вапај, да се земља тресла, коњаника и пешака, и дођоше до места званога Чрменски Лугови, близу Андријанопоља дан хода и више, звано Мостар, а после се назва Мустафа-пашина Ћуприја. И ту негде састадоше се обојица, ови од српске земље, а Угљеша од грчких предела, и било је довољно војника, и пописаше колико ће их се борити са Агаренима, и нађоше да ће бити оружаних коњаника око 70.000 војника и више. Али су судбе божје неисказане. И би велико весеље и радост и пиће вина и јела, и свако неуправљање и неуређење. А агаренски начелник чувши за долазак краља Вукашина са великом силом и беху у великој недоумици и не малом ужасу, и договорише се да дају данак и да шаљу изабране своје посреднике (преговараче) ка Вукашину (са речима): „Остави нас да овде останемо и ми ћемо (ти) бити као и слуге, и даћемо данак како хоћеш.“
И дођоше као посредници и да уходе и да начине примирје (мир), и дошавши до места где беше не мало војника, и проклети Агарени уходише и сагледаше и видеше неуправљање и разногласице, и где леже пијани као војска без главе и икаквога управљања. И убрзо се натраг вратише ка своме начелнику и приповедаху му сва неуправљања и неуредности и разногласице и пијанства, и рекоше: „Данас ће наше бити.“ И подигоше се једнодушно сви Агарени, и дођоше до места где војска беше без управе и изненада нападоше на њих. А они нису знали за ово, пошто је било рано ујутро, и разбише српску војску и могло се видети чудо, гнев господњи нападе на њих, и страховање и бежања, један другога обилажаху, један другога не стизаху, дадоше се у бег и устремише се у бежање божјим допуштењем ради неправеднога убиства.
Када не би Господ допустио, како би могли 4 тисуће и 500 војника одолети 70.000? Ово се догоди ради неправеднога убиства, и када је дошао рат и изненадне неслоге, и беше невидљиво чудо да толико оружаних војника наједанпут сви беху разбијени божјим допуштењем, и многи се удавише у реци, као што напред рекосмо, као некада Фараон, гоњени гневом божјим. Једни се дадоше у бекство, друге одведоше у ропство, и многа телеса падоше, а највише се удавише у реци, тако да је и сам Вукашин ту дављењем изменио свој живот, и множина војника с њим, тако да му ни успомена није остала међу живима, ни гроб му се не зна ни до данас. Праведним судом божјим испи чашу коју нали и „јаму ископа и упаде у њу3,“ што посеја убрзо и пожње.
О неситости Вукашинове и зле нарави и лукавога самисла! О злога произвољења и зависти, и високога мудровања и својевољности и малоумља! Ако и лиши младога цара овога сујетнога света, али се (овај) тамо настањује у рајским становима, са зборовима мученика и са својим прародитељима и преподобнима, и тело његово часно у цркви предлежи и до данас чини исцељења онима који долазе са вером, на похвалу и част својих прародитеља и на украс својему сродству, и на укор невернима. А Вукашин постаде јадно позориште у блату и храна рибама и птицама, и не зна му се ни гроб; погибе успомена његова са шумом. Праведан је суд божји. И тако тамо погибоше као што напред описасмо и указасмо, и постадоше на грабљење. Јаој невоље, јаој запуштења!
И Агарени се вратише ка Андријанову граду са победом и радошћу, а наши у скрби и тесноти: једни брата жељаху, други родитеље, други децу своју, други сроднике, и би вапај и плач и ридање, као што Рахила плакаше за децом својом и овде се догоди. И који у ропство беху одведени, са срамом искупљиваху их, а који избегоше (смрти) и дођоше кући, тужни и посрамљени машући главама један ка другоме говораху: „Јаој нама.“ А Угљеша када је био у рату, зададоше му љуту рану и даде се у бекство, и када је крв текла и не имајући увоја ни куће (стана), и никако не имајући где главе склонити, узишавши на неке хумке, и паде с коња и ту му дође крај живота, дух Богу предаде, и погребоше га његове слуге, а за његов гроб зна се и до данас, и нека чудна знамења показује и људи остављају белеге. А тело његово однесоше неки иноци у манастир близу Сереза, који је од њега саздан од основања, чинећи исцељења, а гроб његов би више Харманлије и до данас је камењем обложен.
Напомене
- Андријанов град, Једрене.
- Псалам (146, 3).
- Псалам (7, 15).