Поглавље 10
Објављивање Уроша као светитеља
И после много година, када је било престављење1 великога и храброга цара Стефана године 6864. (1355) и постаде после њега млади цар Урош од 17 година, и лишише га овога света. И од тада би у земљи иза престављења свога године 6884. (1371), и био је у земљи 211 година, објавивши се у години 70922. као свети. И беше манастир коначно запустео и град разоборен, као што се и до данас може видети, осим градских врата која сведоче записом и тврдошћу, а друго је разоборено, тако да је и црквено труло (кубе) коначно пало, и постаде стан разбојницима и животињама и пун ђубрета, јер се нико није бринуо о овом. Али свемоћна царица и Владичица, помоћница свију нас и покровитељка и заступница, не остави тако ову обитељ (манастир), но као што некада показа чудо у цркви неориској, тако и распали храм и молбом мученика Уроша и његових прародитеља (обнови), да не буду коначно заборављени и да се опет благочастива лоза обнови. Тако Бог прославља оне који га славе.
И у то само време дође неки пастир, а нико није знао откуда је или од којих родитеља или племена, само је говорио за себе да је од Овчег поља и да дође у село Шајковце близу манастира, плачући и ридајући и молећи да дођу и да му помогну да почисти цркву и отреби и избаци ђубре. И дођоше људи са женама и децом на много дана и очистише цркву, а ћемер црквени беше пропао. И умиривши се мало, опет викаше говорећи људима: „Ходите и помозите ми да извадим мошти светога Уроша, младога цара.“ И ругаху му се као некој луди и из небрижљивости одлажаху и говораху: „Откуда он зна младога цара и колико је година од тада и где је он био.“ Опет плакаше и мољаше их: „Ја знам где је.“ И ругаху му се и грђаху га и говораху један другоме: „Ходите да видимо мошти светога Уроша“, ругајући се.
И дошавши у цркву, беше недељни дан, и сабраше се околна села, и био је не мали сабор, и повика: „Ходите и заједно помозите.“ И подиже камен велики од гроба унутра у цркви, и нађоше красне мошти, растворене где испуштају добромирисне мирисе, тако да су се сви дивили и на много часова заборавивши се ради неверовања, једва некада дођоше к себи и повикаше: „Господе помилуј и прости нашем неверству.“ И извадише красне мошти из бокова земље и сабраше све кости пуне добромирисна мириса, и однесоше их на реку шареничку да их омију, пошто су од много времена биле у земаљском блату, и омише их, и сабравши све и унесоше у цркву. И ту се случише (нађоше) неки рукоделци и начинише красан кивот од орахова дрвета, и положише мошти у кивот, пун доброга мириса и красота, тако да су се сви дивили. И те ноћи поче викати онај пастир: „Јаој мени, јер су остале мошти у реци.“ И сви потражише усрдно и не нађоше ништа. Опет викаше и одвратише реку на другу страну и сви прилежно потражише, и нађоше један зуб који беше испао. И сви прославише Бога и ставише (зуб) на своје место.
И свуда се прочу необично чудо, удивљујући сваки ум оних који слушају, и сви се стицаху на преславан призор и из далечне стране долажаху на исцељење, и здравље примаху долазећи са вером. И дођоше ка тадашњем архијереју у новобрдској митрополији Грачанице кир-Василију мужу врлине и часну и пуну кротости, као нико други, и испросише од њега писмо, и приповедаху му о ствари која се догодила, и удививши се због овога, рече: „Благодаримо Господа.“ И давши им писмо ради помагања хришћанима на обновљење цркве, и опет и сам дође свеосвећени вишеречени митрополит ради виђења и поклонивши се Светоме, уздаде хвалу видевши такове ствари у последња времена, пошто је тако изволео Бог и Свети.
И пођоше свуда ради милостиње, и дођоше у место звано Јањево, и ту неки благоверни хришћанин, звани Јова Живковић, постаде ктитор, и имајући велико усрће ка овом храму Матере божје и ка новојављеном светоме, и обећа све обновити колико буде могућан, и дође у манастир запустели и не чуван ни од кога, и почну обнављати цркву, и разоборено сазидаше и плочом покрише и унутра украсише. И када је било славословље и када се братија скупила, и околни ктитори заједно помогоше и дадоше прилог, једни њиве, други ливаде, трећи пашњаке и млинове, а остали по сили колико ко може. И било је довољно манастиру на храну, и украсише (га) иконама и књигама и одеждама.
А после некога времена више речени онај пастир постаде непознат и до данас. Шта ћу казати, било је неко божје самотрење, као што каже Господ у јеванђељу: „Не може се град сакрити стојећи на врху горе ни свећњак под мерицом, но на свећнику, да онај који улази види светлост3.“ Тако се изврши и на овом блаженом бирошу, младоме цару, не остави га Господ да остане у земаљском блату, но напослетку објавивши (га као светитеља) некојим страним пастирем на извештење иноверним јеретицима, а на похвалу својим прародитељима и свему српском роду на част и славу, и иноверним на обличење и укор. Овако би у овом.
Напомене
- Престављење, смрт.
- Урош Пети, син Душанов владао је од 1355. до 1371.
- Јеванђеље по Матеју (5, 14).