Увод
Добро сачувајте и испитајмо списе и спољашњих мудраца, да ли ћемо и од њих што потребно наћи и штогод души корисно добити као плод. Јер сваки уметник треба и неке сасуде (справе) за довршење посла, па и царицама је потребно да се служе слушкињама. Примимо, дакле, речи слугу истине и одбацимо зломучне речи непобожности, да не употребимо доброту зло, да не искренемо најпростије веште речи на превару, но ако истина и не треба шарених умишљења, но (треба) и ка онима који се зло противе и лажноименога разума изразу. Ово требамо, од овога, дакле, почећемо као азбуку и (дајемо) онима који још требају млека, призвавши за прикладно као помоћника Христа божје саставно Слово, од кога је свако даване добро и даје се сваки савршен дар1. Примамо се жељенога (посла) непразнославно и смиреномудрено понизивши разум, јер Христос рече да истина не прима славу од људи. А оно што је, дакле, незгодно и недоумично, од мога је језика. И колико видех, лењах се, о блажени, да почнем што је изнад моје силе и да се усудим на оно, за што сам немоћан као неки бедљив и дрзак, и сматрајући да је то готова беда. А они који се на ово усуђују, (добро чине) ако су као онај божаствени Мојсије законодавац, који је одлучио себе од свакога виђења и оставио буран живот и очистио гледање душе, и тако је био потребан ка виђењу Бога и удостоји се да види човекољубни силазак Бога и Слова к нама и ваплоћење, и додајући ка својој светлости, био је научен и поверено му је од Бога да буде заступник (народа) и да учи своје саплеменике.
Напомене
- Посланица Јаковљева (1, 17).