Поглавље 2
Генеалогија Немањића
У она мучитељска времена, када су сву васелену држали злочастиви и свирепи цареви, у Риму је био Максентије мучитељ; на источној страни био је Гал мучитељ Максимијан1, а посред њих царевао је Ликиније, мучитељ, северним и западним странама, тј. Србијом. Тада засија благочастива грана, први међу хришћанима, велики цар Константин. Овај благочастиви Константин присваја к себи Ликинија2, и даје му сестру своју Константију за жену. Овај благочастиви цар засијао је у побожности, од племена и господства и сродства Августа кесара, за кога се роди Господ наш Исус Христос. Овај Константин постаде побожан и кротак још као млад, уручише му скиптре царства његови родитељи, и одмах се устремљује на стрица свога Максентија, и би ратни сукоб у крајевима византијским, Тада се и Константин осмели од знамења које се јавило и победи Максентија. А кад је ово чуо на истоку Гал Максимијан, подиже се на царство Максентијево и на царство Константијево. А устреми се цар Константин са својим војницима, дозва к себи и зета својега цара Ликинија, који је војевао и борио се против Максимијана, и посекоше многе војнике Максимијанове, и сам зло пропаде и сврши свој јадни живот. И тада се по целој земљи не нађе мучење. Потом благочастиви Константин Велики остави зета свога Ликинија да царује у Риму, а он оде у источне крајеве. А Ликиније мало остаде у том, пређе на служење идолима, и поче мучити хришћане. А цар Константин (беше) у Византији и са матером својом, и посла матер своју у Јерусалим да тражи часни крст Христов, и нађе га и донесе (га) у Константинов град.
А Констанција, сестра Константинова, роди синове и кћери; роди кћер Филиминију, у светом крштењу названу Ирину3, која од оца беше присиљавана на брак и не повинова се, и би много мучена и не покори се, и тако сконча у љутим мукама. А чувши цар Константин, поче шиљати ка зету своме Ликинију своје изабране слуге, једном молећи, а други пут претећи му, пишући књиге (писма) да одустане од мучења. Ликиније не хтеде послушати. Тада посла цар Константин да пресели свога зета Ликинија у Солун, не би ли се оканио мучења, а он се устреми још на горе, и када је био на реци Дунаву, и мучи Јермила и Стратоника и множину других. А цар Константин чувши да зет његов бесни против хришћана и посла и одсекоше му главу.
А син његов видевши ово склони се, и у страху и ужасу и сам побеже у готску земљу, и тамо поживе, и роди синове по роду и по колену, и отуда се пресели у српску земљу, и роди сина и дадоше му име Бела-Урош, јер имађаше беле власи када се роди4. Пошто их изгна цар бугарски, прибегоше у Зету земљу тврду, тј. Захумље, и ступи у брак, и узе кћер франачког краља, по имену Ану, и роди с њом два сина, чија су имена: првом Техомиљ, другом Чедомиљ. И ови живљаху не мало времена, и начинише цркву у шуми, у име светога мученика Стефана. Тада велеречиви људи земље те, у велехвалној гордости својој и у уздизању и охолости назваше Чедомиља епископом, а Техомиља попом. А Техомиљ роди четири сина, украшена сваким добротама и храброшћу и мужаством, чија су имена: Завида, Срацимир, Првослав, Стефан Немања.
Када је дошао до разума, отворише му се душевне очи, да види и позна свету Тројицу, Оца и Сина и светога Духа, и да је слави у једном божаству, и да јој се клања, и да поштује пречисту Богородицу, матер Господа нашега Исуса Христа и све свете. И дође прво у цркву светих архистратига бестелесних сила и прими крштење латинске јереси; а после дође у цркву светих апостола Петра и Павла, која је посред Раса, и ту прими свето крштење руком преосвећенога архиепископа Леонтија, а тада је био у тридесетим годинама. И поче војевати. И узе од поморске земље Зету и са градовима, и од Равна оба Пилота, и од грчке земље Гацково и Фостно5 све и Подримје, и Кострц, и Дршковину, и Ситницу и Лаб, Липљан и Дубочицу, реке, Ушку и Поморавје, Загрлату, Левче и Белицу, то све стекоше трудом својим. И сазда прво манастир у Топлици, светога Николе и две куле спреда; и други храм Пресвете Богородице на реци Косаници близу; и опет сазда цркву Светога Николе на реци Ибру, у Кончулу.
Потом сазда диван манастир, Успење Богородице, то је велика Студеница. И када је прошло 37 година његове владавине, и роди са супружницом својом Аном три сина: Вукана великога кнеза, и Стефана и Растка. Такође и старија његова браћа почеше зидати свете храмове себи у помоћ на исти начин: Завида сазда цркву Светих апостола Петра и Павла, са две куле, на реци Лиму; Првослав сазда цркву Св. Георгија у Будимљу, са две куле; Срацимир сазда цркву Пресвете Богородице, Градац, са две куле, при реци Морави6.
А Стефан Немања, мада је и био најмлађи, ипак се на њему испуни реч песмопевца Давида: „Боже, дај суд твој цару и правду твоју сину цареву7.“ А Стефан Немања постаде велики жупан и самодржац свију српских и поморских земаља: Диоклитије, и Далматије, и Травуније, и Захумља, и остави сина свога Стефана на престолу краљевства. А Вукан постаде кнез велики, а Растко побеже у Свету Гору и тамо прими свети анђелски образ, и призва и родитеља свога и обновише Хиландар, и свети Сава би постављен за архиепископа у Константинову граду руком патријарха Мануила, а тада је царевао благочастиви цар Комнин. И дошавши у српску земљу и сазда манастир Жичу са својим братом Стефаном, у име Вазнесења Христа Бога са Горе Масличне, и ту га венча венцем (круном) краљевства, и назва се Стефан, првовенчани краљ. И ту раздели митрополите, и назва епископе, (даде) свакоме и чин и устав, и уређење краљевства по чину и степену као што треба.
И роди Стефан, првовенчани краљ, са супружницом, ћерком грчкога цара кир-Алексија, четири сина, чија су имена: Радослав, Владислав, Стефан, Предислав. Овај Предислав последова светоме Сави и постаде трећи архиепископ8, и до данас је у великој цркви у гробници, испуштајући добри мирис. А Радослав постаје наследник после очеве смрти и венча га свети Сава, архиепископ у Жичи, још за живота оца својега Стефана, првовенчаног краља. И тада узе иночки образ и би назван на очево име Симон монах, и пошто су прошла три часа, видело се да је тело, без душе. Диван је Бог у својим светитељима. И дође свети Сава и помоли се, као што је обично чинио, и у тај час оживе духом и постриже га, и опет за мало умре, као што пише и у житију.
Радослав краљ мало времена предржа (престо), 11 година, опет га збацише и поставише краља Владислава на престолу.
А Стефан, рапави краљ, роди два сина: Милутина и Драгутина од Јелене, која беше кћи краља франачкога, а била је побожна. А Стефан Милутин роди два сина: Стефана Дечанскога и Константина. А Стефан Дечански роди два сина: Душмана9 и Душана; и Душан умре у царствујућем граду. А Душман (беше) непокоран оцу и преступаше заповести својих родитеља. А трећи син његов је Симеон10 и две кћери, прва кћи његова је Јелаче, друга Теодора.
Напомене
- Максимијан (286—305), сувладар римскога императора Диоклецијана. Погинуо је у борби противу императора Галерија, покушавајући да осигура престо свом сину Максентију.
- Ликиније, в. напомене за главу 3. у биографији деспота Стефана Лазаревића.
- Све ово и горње податке о генеалогији Немањића, и њиховој тобожњој вези са римским императором, Пајсије је преузео из Константина Филозофа, односно из тзв. Загребачког родослова.
- Бела Урош, Бела је име четворице угарских краљева. Од њих је Бела Други (1131—1141) био ожењен ћерком српског жупана Уроша.
- Фостно, Хвосно.
- Све ове и горње податке о Немањи Пајсије је узео из Савине биографије св. Симеуна.
- Псалам (72, 1).
- Сава Други (1264—1271).
- Душман, Душица.
- Симеон је син Ст. Дечанског из његовог другог брака са Маријом Палеологовом.