Поглавље 4
Стање иза смрти цара Душана до пунолетства Урошева. Сабор у Призрену
И остави сина свога младоумнога, још млада узрастом, и уручи скиптар државе Вукашину, и заклетвама закле (га) да не чини насиља сину његову, док не достигне до узраста и постане наследник отачаству својему, које му по роду и колену остаде од прадедова. И тако савећаше и обете дадоше да неће преступити више речени завет, и благочастиви цар Стефан одреши се од овога сујетнога света. Јаој тада српској земљи, у којој је био непрестани плач и жалост и туга и неутешно ридање. О велика надо и заступниче српски, васпитачу сиротих, хранитељу гладних, победитељу у ратовима! Јаој нама, велика српска похвало! Плачите горе и сва луговита места и сва околна земљо, данас се растајемо и више се нећемо видети.
По истеку многих година, владао је Вукашин, док не постаде храбар цар Урош и док му не буде 17 година. Био је толики разумом, да су се сви дивили, успевао је из дана у дан у доброти и разуму, не примајући савете старих, а држећи савете младих1. Ради тога онај који од искони мрзи добро, ђаво, подиже рат између младога цара и Вукашина, и био је велики метеж и распре између њих у те дане. Једни су били помагачи цару Урошу, а тако је и по правди, а други Вукашину по неправди, тако да је био велики метеж и разногласице и неправде2. Поред неправеднога суда беше и велика жалост, пошто с насиљем уграби његов престо, после толике заклетве и завештања опет се показа као преступник. После толике доброте гурну себе у јаму и ископа ров, и за оно што учини за кратко време примио је по праведном суду.
Када је тада био сабор у граду Призрену, у храму архистратига војске господње Михаила, што је на реци Бистрици под градом више места Призрена, који сазда од основања превисоки цар Стефан и где је била његова гробница са телом. Када се сабрао не мали сабор од тадашњег архиепископа и митрополита кир-Данила и игумана и свештеноинока и инока и не малога збора благочастивих, и цео скуп српски који је под њиховом облашћу, и Вукашин суђен од њих, не покораваше се говорећи: „Мени је предано (царство).“ И сабор са архиепископом и са целим народом (одговори): „Знамо да је теби поверено док не доспе млади цар до узраста (пунолетства), а његово је по роду и колену. Престани, Вукашине, да чиниш насиље.“ И када је био велики метеж и узбуна, јаој неправеднога суда, и никако се не хтеде покорити. Тада је патријарх са сабором рекао: „Слава теби, Господе дуготрпељиви и многомилостиви, погледај са висине своје свете на озлобљени народ свој и види неправедни суд, који са насиљем узимају.“ И разиђоше се свако својој кући и Вукашин раздели (царство) на три дела: Угљеши даде Серез и назва га кесарем, Гојка деспота у Трапезунту тј. Трнову, а сам у српској земљи3.
Напомене
- Урош се није одликовао ни разумом нити државничким и ретким способностима.
- Све ове приче о свађи између Вукашина и Уроша само су плод касније народне епике и традиције и немају историјског основа.
- Све ово не одговара историјским подацима.