Поглавље 7
Жалост за убијеним Урошем. Царица Јелена сазнаје за убиство Уроша.
А мати је плакала за чедом својим, и када је био збор у царским палатама и скупило се сродство и (када је био) не мали плач и ридање, и питаху један другога: „Шта се догоди данас.“ Ево мати тражи сина, слуге траже цара и свуда обилажаху тражећи, и ништа не налажаху. Јао невоље која се догодила! А царица великога и храброга Стефана долази Вукашину са плачем и ридањем и са дворјанима, и пита: „Где је млади цар и шта се догоди, и камо пође.“ И Вукашин (одговори) говорећи: „Ни ја не знам шта се догоди. Да није поревновао прародитељима својима и отишао у Свету Гору, ко зна.“ Мати плачући и прса бијући одлажаше, и посла до града Солуна и до Свете Горе и свуда испитавши, и ништа не успеше и вратише се натраг. И би плач на плач, и ридање и не мали вапај. „Јаој, шта би младоме цару, камо пође, шта му би.“ И никаква корист не беше. А после мало (времена) прочу се његово неправедно убиство и још к томе додадоше плач и ридање од сродника и познаника. И отиде (царица) у манастир Успење пресвете Богородице, и упита настојатеља, и он све потанко исприча, и уверивши се умоли настојатеља да отвори раку и да види. И тада би горча жалост и ридање и вапај, и целива (га) и царском круном тело обложи и убрусом покри лице његово, и за мало не лиши себе живота. О љуте и неутешне жалости! И подиже је настојатељ и угости духовним беседама, једва се некако утеши, славу Богу одадоше, који је тако изволео, по Јову: „Као што је Господу угодно, тако се и догоди, и нека је име господње благословено од сада и до века1.“ И једва некада утеши се. И нико за ово не сазнаде јер се бојаху Вукашина.
Напомене
- Књига о Јову (1, 21).