Поглавље 13
Војевања Демирова. Битка код Ангоре и учествовање деспота Стефана у овој бици. Даљи походи Демирови и његова погибија
(39.) А да наставимо причу о великој бици. Има, дакле, нека земља, на међи Индије, која лежи на северној и источној страни ове, звана Орар. И тај крај је међуречје, који окружују две реке. И у тој земљи пребиваше неки човек, син старешине некога места. И тај муж беше свиреп и велики насилник, именом Демир1. Овај, ходивши разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је и хром био. И овако устремивши се, стече имања. Сакупи и тисућу људи под собом и са овима преваром нападе на некога начелника земље, коме је име Камарадин, који је имао под собом десет тисућа. И, победивши овога, заузе ту земљу и наједанпут са тих десет тисућа нападе на самога начелника Перса, такође са преваром уђе у саму Персију, где начелник персијски уђе на кулу, ухвати овога, и наједанпут владаше свима Персима, и имао је свега војске сто и педесет тисућа. После овога и све околне земље покори и отуда пленом осиливши се, превазиђе и Дарија, а около држећи, разли се као неки многоточни извори, погубљавајући све што се нашло. Јер, умало после, као Александар, не прође сву земљу, па и о западу се хваљаше, као што ћемо напред подробније казати у глави 40.
Овако се укрепио и превазишавши, посла посланике ка муњогромоименитому цару (тј. Бајазиду), који се хвалио да ће за мало уграбити (освојити) и царствујући град (Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је Исток и Запад изједао и измождавао. А овај, чувши оваке (речи), и ражљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, и зло говораше и шиљаше жестоке речи: „Ако — рече — не дођеш на рат.“ Јер му Бог ожесточи срце као и оном египатском Фараону и не послуша својих саветника, јер изабраник њихов (саветника) прво мољаше: „Послушај мене, господару мој, и подај што треба (тражи), јер убрзо прешавши он ће се уклонити у друга (места), и тада, као што кажеш, васељена је у твојој руци.“ Јер цар тајно говораше овоме: „Само ако овога победим с Богом, све ће бити у мојој руци, било источни, било западни.“ И ка речима Алибаше рече: „Зар није боље, о моћни, да се или победивши тога над свима узвеличам, или побеђен да храбро завршим живот неголи да се спустим до тога да њега слушам и служим.“ Овај му опет одговори: „Ако се (догоди) које од овога двога (што си рекао), добро је. А ако ли којим год другим начином погрешиш обоје, шта онда.“ А када ушавши к њему, где после чуваху цара, рече: „Сети се, господару мој, речи мојих: зар ниси погрешио у обе претпоставке“, и обојица плакаху горко.
Али персијски (Демир), ражљутивши се од злих речи, жестоко се разјариваше, покривајући горе и поља војском. А Бајазид сабра сву своју војску, и источних и западних, и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да, колико је могуће, дође са својом изабраном војском. И Демир, дакле, ушавши у крајеве плењаше. А овај (Бајазид) гонећи, не знајући прође њега (Демира), и нашавши га у Анкари, удари на њега. При судару, газили су један другога. А изабрана перска војска оделила се и удари на увек спомињанога (тј. деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега, и они, ускликнувши својим гласовима, ударише и одмах побеђени бише, и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске. А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (тј. Бајазида), неисказана множина, и (Стефан), хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер, шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без божје воље! А величина његове тадање победе од свију је причана и доста чувена. А враћаше се, пошто су се варвари раширили и пошто су се напред свуда разлили, појединце побеђиваше гониоце и имађаше окрвављену десницу. И ко ће дакле изговорити све што се тада и што се на оном тешком путу у многом догодило? Јер када је и споменуто море хтео прећи, које тече од севернога и јелеспонтскога и улазеће море, које се простире чак на Камарији, и ово није било лако могуће, јер су били и прелази и пристаништа земље исмаиљћанске. Зато се уклони ка царствујућем граду (Цариграду). А неколици од његове војске, оделивши се, дођоше прешавши море и мало прошавши Андријанов град (Једрене), беху исечени од некога Сараже, за кога кажу да је испочетка заробио храброга страдалца (тј. кнеза Лазара у косовској бици) и да је мрзио и његова сина (Стефана). А било је исечено ово војништво у чрномијанском лугу.
(40.) Но, као (што) и раније рекосмо, какве (невоље) примише тада источни (народи), изненада. Јер, напред речени Демир замало није прошао са овима према југу и египатским пределима сву Јеладу, да му нису говорили о Јерусалиму, од кога страх примивши, врати се. Јер кажу да, када је дошао и срушио зидове Дамаска, и када је хтео да пође на Јерусалим, рекоше му да од почетка нико од свију који су озлобили Јерусалим не остаде, а да није од Бога примио одмазду. „А ти не озлобивши овога града, не можеш (га) мимоићи. А уз то пут ка египатским земљама је по води, а ти за такову војску немаш такових справа нити лађа.“ Зато напусти поход ка Јерусалиму. Но по истоку прошавши, и где дођоше, ко ће исказати колика зла од њега примише становници оних земаља: непокорне градове у јаме са женама и децом засипаше и зверовима даваше, и друге још немилостивније казне и истребљења! Јер кажу и ово: да га поведоше његови великаши да види множину деце постављене (по земљи) где плачу, не би ли се како на милост окренуо. А он, видевши множину ових, заповеди гонити коњима и ногама газити децу. И тада рече: „Ослободио сам их од злобе и труда овога света.“ И много сличнога овоме учини. А уз то (учини) лукавство и препаде државама. Јер кажу и ово за њега да, када су дошли поклисари неке државе покрај мора превисоким горама ка томе крају, непреходно осим једне стазе, на којој је била тврда кула саздана да чува ту стазу. А Демир је пио врло много крви. И заповеди да се доведу поклисари да сазна о ствари (тј. шта хоће). А он се начини као да је болан до смрти и као да се слаже са њиховом вољом. А када почеше разговарати, поче ону крв (коју је попио) бљувати и као умирати. Затим они којима беше заповеђено изведоше поклисаре напоље, затим, мало почекавши, отпустише их. А они, отишавши своме господару, јављаху радост да је умро Демир. А он се ноћу устреми и ону кулу нашавши неутврђену, заузе је. А када је свитало пожури и начелника тога краја ухвати и земљу разруши. И такове (ствари) чинећи, као крилат свуда прође, и где сам није ишао, његова војска пролажаше, као и код Анкаре, када је начинио бјелику битку, наједанпут његова војска све освоји чак до оба мора.
Вративши се, дакле, оде својој кући узевши многе и неисказане користи од свију ових држава. А нигде не остави управнике, него само рушаше и све измождаваше, и хвалећи се говораше ово, како и Александар Македонски не заузе земље и крајеве, но као на своју поругу земљу прође. Јер на сваком (месту) где долажаше, као неком поругом даваху му мале дарове и клањања, а све сами у рукама задржаваху. А он и веће дарове њима даваше. А ове речи рече ка поклисару, званом Аидину2, кога увек спомињани (тј. Стефан) ка овоме (Демиру) посла због неких уговора, и да иште сестру његову (Оливеру), коју као заробљеницу са свима Бајазидовима узеше, коју и са много мудрошћу отуда (из ропства) изведе. А тада говораше (Демир) и ово: „Када дођем к вама на запад, нећу доћи источним крајевима, но од северних страна по суху проћи ћу запад.“ Јер иђаше својој кући да смисли најизабраније ратове, да завојује Индију са Западом, Амазоне и све крајеве, не знајући да ће изићи дух његов и да ће се вратити у своју земљу, и да ће тога дана погинути све његове мисли3.
А посла (Демир), док је још био близу код царствујућег града (Цариграда), поклисаре да виде (тај град) и да га известе (какав је), јер по слушању мислио је да је овај нешто највеће на овом свету и најтврђе. А ови, Богом даним саветом гледајући, већ на одласку рекоше поклисарима: „Не можете по суху проћи, но у лађи ка иверским крајевима4 идите са нашима ка овоме силноме.“ И почекавши послаше (их лађом), а њих у море бацивши, вратише се, и тако остаде (Демир) без вести како је тамо (тј. у Цариграду). Јер (му) рекоше, лађа се потопила. А врати се Демир у Персију. Затим се спреми за борбу отишавши у Хтаи (Кина), и одатле у пустиње земље зване Домусхан. По овој земљи сејаше просо шест месеци да буде храна војсци, да са овом храном прође по пустињи она неисказана множина његових војника до предњих крајева света. И свршивши ово, врати се у своју отаџбину, звану Орар5. Затим, опет подигавши се са целом војском, дође у Охтај, и у овим пределима зазими, где помре множина његове војске због велике студени. А када му јавише да 110 шатора остадоше пусти, јер помреше од студени они који су у њима, а он се одену са 20 кожуха и пође сам да види шта се догодило, и не могавши све видети због тадање зиме, врати се у свој стан, и пошто је такова зима продрла у његову утробу, сабра много највештијих лекара. А они пожуривши се и неумесно дадоше му варен мед, и пивши растрже своју утробу, и 6 дана лежавши, после 6 дана прође му крв устима и остраг. И оставши (жив) још три дана, умре. А војска се његова разиђе свако својој кући. А син његов завлада Пероима. А унук овога Демира именом Шарух6, сада влада Персима.
Напомене
- Демир, Тамерлан (1336-1405), оснивач другог монголског царства, победио је Бајазита у битки код Ангоре, 1402.
- Аидин, Радослав.
- Псалам (146, 4).
- Иверски крајеви, Грузија.
- Орар, Отрар близу Кажгара.
- Шарух, Шах-Рух био је син, а не унук Тамерланов.