Поглавље 17
Повратак деспота Стефана са острва Митилене морем у српске вемље и борбе Стефанове са Сулејманом. Грачаничка битка. Помоћ кесара Угљеше
(45.) А Бог одлучиваше боље о њему, да би се већом славом прославио. Јер, подигавши се деспот од напред реченога острва (Митилене), лађама иђаше, и када је пристао у Арбанасима, са великим љубочашћем срете га господин тих страна. Јер беше му и зет. Овај арбанашки господин, име му Ђурађ (Срацимировић), беше узео Јелену, сестру његову (Стефанову), за жену, од које роди сина Балшу, који такође би господин те земље, сијајући сваким добрим делима. Обавестио је деспот благочастиву госпођу матер своју (Милицу о своме доласку), а његов више речени зет даде му војске колико је могуће да га спроводи, када је он ишао и приближавао се ка пределима српским, где је прва архиепископија српска. И шта после овога требаше учинити, када су толики силни држали путеве и када су све тачно испитали и пошто је била велика множина? Као што рече Омир о рату троадском1 да су Јелини били и на двојицу ниже Араклији2, а овај на толике тако рећи сам, као муња огањ меће биткама, и размеће и побеђује. Јер дошавши на Косово, где (беше) и отац његов, и сазнавши да су (тамо) многи (Турци), раздели своју војску која је била са њим на два дела, као Јаков у старини, да ако један буде исечен, да се други спасе. Ако један брат падне, други ће благочастивом стаду пастир остати. А беше најхитније дошла и од његове матере војска, која се нашла убрзо материнским поспешењем, а уз то са временским закашњењем и са недовољном спремом, и даде већину војника своме брату Вуку, а сам, мањи део узевши са собом, пође у бој. А исмаиљћанска војска била је даље, и они су се разделили у два дела. А сам узиђе као на неки предео звани грачанички3, где са онима за које се раније борио (тј. са Турцима) тога нађе (Ђурђа Бранковића). Против њих (Турака) веома храбро удари, а када су га ови угледали, кликнуше један другоме: „Погледајте, погледајте Лазарева сина.“ И одмах са речју дадоше се у бекство. А овај крвављаше десницу своју у освети крвљу својих непријатеља, и тада се могла рећи она пророчка реч: „Десница Господња учини силу,“4 и: „десница Господња прослави се у крепости и множином славе своје срушио си ратне непријатеље.“5 И тако сам гоњаше тисућу и двојица дигоше десетина тисућа. Отада ухватише од овога (тј. Стефана) страх и трепет. А млађи брат његов пође да удари на свога нећака (Ђурђа Бранковића), хришћанска војска, кога (тј. Вука) разбивши гоњаше. А са Ђурђем, нећаком његовим, који је после био деспот свој српској земљи, беше и неки исмаиљћански (турски) велики војсковођа, ради надзиравања његове (Ђурђеве) верности ка цару. А тада са Турцима беше кесар Угљеша, и он велику услугу учини посланством ка благочастивом (Стефану) од ових (Турака), јављајући њихове одлуке и намере, затим, ускоро после тога, и сам прибеже под крило деспоту Стефану, и земљу своју отачаску, Врање и Иногошт и Прешево, прими и задржа. И постаде као неко крило хришћанима.
Напомене
- Троадски, тројански.
- Араклије, Хектор.
- Близу манастира Грачанице.
- Псалам (118, 15).
- Друга књига Мојсијева (15, 6).