Поглавље 24
Борбе деспота Стефана са братом Вуком. Стефан дели српску земљу са братом Вуком
(53.) А тада, по одласку онога напред реченога посредника, беше мир и утврђење, но не почиваше онај који је Кајина подигао против брата Авеља (тј. ђаво), који му није учинио никакву неправду. Подиже, дакле, и овде напред реченога Вука и измоли од цара (турскога) множину војника, тако рећи све силе његове. Тада цар Сулејман беше заузео и источне крајеве, тако да дошавши му (тј. Сулејману) рече (Вук): „Ударићу на мога брата (Стефана) да ми или даде половину отачаске земље и градова, којима ћу царству твоме служити, или ћу земљу попленити и сатрти ју.“ А ову молбу (његову Сулејман) најбрже испуни. А посла са њиме онога који је од почетка био проливач хришћанске крви, који је истоимени са Исмаиљћанима у ратовима, који је и у великој бици на реци званој Марица био виновник проливања крви (Арванез), а посла и друге изабране војводе. И дођоше дакле. А деспот Стефан није хтео да благочастиво стадо, које Господ ослободи од ропства, опет даде у ропство и да (га) растргне. А шта је било после овога? Прођоше сву српску земљу, као дивље звери пленећи, секући, уништавајући. Порушише и неке градове и што је незгодније, јер не беше бој са варварима, но (бој), који се не може лако борити, са једноплеменима. Јер ако и беше множина оних који су дошли но (деспот) много пута сатираше и ужасаваше њихова срца. Него шта још да кажем? Бојаше се да не пострада слично Давиду који проклињаше пределе гелујске да не падне дажд на ове ни роса1, зато што је ту истекла крв Јонатанова и побеђујући га не затезаше узде, да не буде крив због братске крви.
(54.) А овај по други пут дође са више њих и могла се казати пророчка реч: „Дођоше, Боже, народи на наследство твоје, оскврнише цркву твоју свету.“2 А када се побојао нападаја, благочастиви деспот Стефан не изиђе против. Јер још мало изабраних беше остало непревећаних (верних), који и писма послана од Вука јављаху овоме, с једне стране дарове и многа давања обећавајући, а с друге стране страшећи претњама. А овај, држећи његово писмо, плакаше и пред образ (икону) Спаситељев бацивши себе, говораше: „Види, Христе мој, јер ти знаш како се неправедно против мене поучавају, и слуге моје издају ме као некада твој ученик Јуда. Сачувај, дакле, све до конца, који си мали број оставио са мном.“ И (говораше) друге сличне овима умиљене речи и молитве из дубине срца. А ово беше у великом граду, тј. Београду, у унутрашњем његову дому. А ови (Вук и Турци), прошавши опет још више крајева, чак дођоше и близу Београда и велику множину попленише, и сву земљу упропастише. А када овај виде где се догађа зло које не пролази, пристаде и раздели земљу (са Вуком). И тада брат његов Вук, са одељеном му облашћу и благороднима који су с њиме, служаше Имусулману са сестрићима својима, и они су такође држали отачаску своју земљу. А деспот се пресели у одељену му част.
Напомене
- Друга књига Самуилова (1, 21).
- Псалам (79, 1).