Живот деспота Стефана Лазаревића

Поглавље 26

Борбе и војевања Мусе са Сулејманом. Деспот Стефан и Муса. Деспот Стефан у Цариграду но други пут добија деспотско достојанство. Повратак Стефанов из Цариграда преко Влашке. Вук, брат Стефанов, и Муса. Погибија Вукова. Даља војевања, дела и погибија Мусе на реци Искеру

(56.) Од када земља беше раздељена, као неко олакшање би у проливању крви. Када су се ствари утишале од буре, и цар Сулејман ратоваше на истоку, напред речени брат његов био је на северном истоку, Мусија звани. А чувши за њега угровлашки владар (тј. Мирча), позва овога (Мусу) к себи да се освети за досаде од његова брата (Сулејмана). А овај, живећи међу Мизима, уграбивши згодно време, искочи као хотећи из сна према пророчким речима: „„Са севера сва зла разгореће се“¹, и: „Као дим иде од севера“², и на благочастиве, дакле, и на све наилази као облак тучни.’“

И ко ће оплакати оно што су после овога издржали наши од њега (тј. Мусе)! Да није Господ уставши одмаздио и да се није покајао, и (да није) онога који озлобљава и наслеђе његово са шумом уништио, били бисмо одавно храна псима и орлушинама. Овај, дакле, дође да се бије са својим братом и жељаху се крви наситити као змијин пород, а (беху) пород братски, који је пре рођења цепао материнску утробу. Ипак при првој својој појави показиваше се (Муса) свима околним кротак, дарежљив, као смиритељ под видом побожности, што се после нађе да је грче од жучи, па чак и онима који су му послужили.

(57.) Прво излазећи из Влаха³, сазнаде за некога од великих исмаиљћанских велможа, званога Сараџа-баша, у неком месту Дубулину (Јамбол) и преваром ухвати тога и узевши га са собом, дође до Андријанова града, где му рекоше да иде на Калипоље, и ту уби тога Сараџу. Пошто се сабрало к њему много војника, и то разбојника, посла по свима западним и исмаиљћанским земљама, обећавајући им разне клетве и утврђења. А они, држећи то као сигурно, сабраше се сви к њему, и брзо одузе брату своме све западне земље. А посла и ка деспоту Стефану крепке као заветне речи да у братско име дође да му помогне, и као да се сам освети за оно што му је Имусулман учинио. „Ја ћу ти — рече — оделити и довољан део земље као присноме брату.“ А посла и ка брату његову Вуку (говорећи): „Бољим миром и задовољством учинићу да живите“ слично и њему (дајући) тврде завете. А посла и њиховим сестрићима сличне завете. А подиже уједно са собом и неке околне који од почетка то нису хтели. „Ја ћу — рече — свакоме добро учинити“, потврђујући заклетвом.

(58.) Да се о овоме увери, посла деспот Стефан војводу Витка, доброразумна оштром памећу у свему, кога хођаше (Муса) као преварити и не хтеде се пред његовим очима клети. А видевши цар да је то немогуће, позва војводу к себи. А војвода је испитивао да ли је писмо истинито на које он треба да се закуне, или он то чини са преваром; а имао је са собом зналца исмаиљћанскога писма. Иако је (Муса) викао (на Витка) што му досађује, ипак се закле. И тада, дакле, дође деспот Стефан са својом војском, а дођоше и остали. А све ово било је по судбама божјим. Тада заузе и Калипољ. Тада се Имусулман сложи са грчким царем и дође са истока тамо у Халкидон. А када је Муса ово чуо, подиже се са свом војском ка царствујућем граду (Цариграду). А с њим беше и увек спомињани господин деспот Срба. Пошто су Грци и Фрузи били у пријатељству са источним царем (тј. Сулејманом), превезоше га у Цариград, а постројише близу у помоћ и лађе. А Муса и Стефан, дошавши више Галате, разбише оне лађе. А Муса, сазнавши да Вук хоће да бежи ка Мусулману, тражио је да га закоље при јахању, и рече ка Стефану: „Врати се, и узми све (земље) братове, пошто сам од њега узео писмо о неверству и стога ће умрети.“ А деспот рече к њему: „Ако сам ја неверан, то је и он.“ И постаде јамац за свога брата. А ко би други, ако не он; затим Вук те ноћи побеже од онога цара (тј. Мусе). А када су се вратили, пред царствујућим градом (Цариградом) ка великој бици, и када су све војске источнога из града навалиле, опреми се и Муса са својима на битку.

(59.) А благочастиви и Богом помагани Стефан, наоружавши се штитом вере, јер долази пук против пука, као што беше удешено, а дође и овај на самога начелника истока (Сулејмана), где беше крепко све оружје. И одмах муњевитим начином разруши успешно (противника) и дође до великога крвопролића, а победи и све остале његове војнике, и вратише се Муса и Стефан у своје станове. Затим се Сулејман опет појави са врло мало пешака, који се к њему стекоше са свих страна. А видевши Муса ово, удари опет. Напред пође деспот Стефан, и када виде Мусу где се уплаши и да плећа даде због невере својих војника и због мало оставших (уз њега), врати се и сам покрај мора. И обишавши (Стефан) ка Галати, посла му цар Манојло лађе, у које ушавши дође у царствујући град (Цариград), може се подједнако рећи: као побеђен и победник. Јер толики тамо падоше од њега, да су се и поља и ливаде и песак који је покрај мора могли видети пуни мртвих и према речима псалма: „Ноге благочастивих омочише се у крви.“⁴ И овако треба опевати и узносити онога који разлама битке високом мишицом и који нас изводи кроз огањ и воду у мир, а сам јављаше се светлији од првих похвала и венчаше се уједно молитвама и цвећем и гранчицама, чиме се славила победа.

(60.) А најизванреднији цар Мануило знађаше га и раније, док је као млад заједно војевао, и прорекао му је што ће бити, и уживао је у њему као у вазљубљеном сину. Сличан беше упознао сличнога, када му по други пут даде и венац (круну) деспотскога достојанства, јер рече да Јован није био у пуној владалачкој власти. Растадоше се један од другога. А када је деспот излазио из града, множина народа ликовала је и клицала, сиренским гласовима и језиком, и излажаше трубни глас, којим и музе у старини побеђиваху и камење се покреташе Орфејевим песмама. И сада у Јерусалиму оваким клицањем (тј. трубама) прослављају божаствене дворове и станове сваки пут.

(61.) Али да оставимо много што је било и што се не може исказати. Тада, дакле, отуда најсветлији (Стефан) узишавши у лађама ка северу, дохвати се пучине, који и валима, буром нападани један од другога са напред реченим кесаром (тј. Угљешом) бивају чак до многа⁵. И опет, о чуда, онај који сабира расејања (дијаспору) Израиљева и ове (Стефана и Угљешу) у једно сабра, и дође дакле ка Власима. А тада је био влашки начелник (владар) благочастиви и увек спомињани велики војвода Мирча. Њих са великим љубочашћем срете и прими деспота и оне који су били с њиме. Јер неизмерном жељом није се могао наситити да га се нагледа, тако да је непрестано гледао у његово лице. Гостећи га веома часно, даваше му довољно потребне ствари, коње и остало што му је нестало дугим путовањем. И тако га проведе својом земљом, као да је ишао по својој (земљи). И стиже до угарске границе у свој град Голубац.

(62.) Ово је овако било. А са царем Мусијом, (било је овако): овај је бежао пред својим братом, и остаде без војске. Јер који не пребегоше Сулејману, из битке дадоше се у бекство. Зато се (Муса) склони ка Дубулину (Јамбол). А када је видео да се опет купи војска, већином разбојници, врати се ка чрноменским (крајевима), и сазнавши да је Имусулман послао напред реченога Вука да претекне свога брата (Стефана) међу Србима, и да узме земљу, посла некога војводу званога Алиаза, али не са војском, јер и сам мало имађаше, но као бившег војводу Филипова града (Филопопоља)⁶ и као онога који може у граду овако (што) свршити. Јер тада по целој земљи није било могуће сазнати кога су цара људи, јер једни су говорили да су овога, а други онога. И дошавши нађе Вука у граду 3. јула и почекавши у лугу до сутра, док пославши спреми градске. А сутра, када је дошао у град, сви се к њему стекоше. А овај (Алијаз) се одмах устреми на њега (Вука) и једне исекоше, а неки неке и сакрише по домовима. А кажу да се неки од благородних (Вукових) машише оружја, а он (Вук) им забрани, рекавши: „Сагреших господару, што хоће нека чини.“ Њега (Вука) одведоше ка томе цару са његовим сестрићем Лазарем, када је он прелазио из шуме у шуму и скупљао разбојничку војску. А неки од Исмаиљћана, мислећи да ће овај (Вук) побећи, и љубав му указиваше, а претварао се као да би хтео видети његову смрт, а побегао би с њим. Томе (Асалхану) предадоше (Вука) да га води (Муси). А он даде (Асалхан) овоме (Вуку) јабуку (у знак пријатељства). А овај половину ове даде своме сестрићу, а половину (узе) сам, и много помоливши се, окусише (јабуке) место причешћа. Јер није тада било никога ко би ове причестио, и ради тога јабуку окусише место крви и тела Господња.

А приведе и Вука на јарост истоименога (Мусе). Њега опет привевши, мољаху и саветоваху (Мусу) да Вука пошаље ономе и по сестрића свога (Ђурђа), који беше са Сулејманом и да буду верни Муси, и да му уруче градове. А неко од оних који су били са Мусом повика: „Да није овај побегао у Цариград, битка (са Сулејманом) и победа свакако би била наша. Зато треба таквога склонити.“ И оваки глас успе. И одмах посла где га чуваху и посекоше га. А пре га изведоше пред цара да би му опростио кривицу, и када је (Вук) хтео да му (Муси) целива руку, рикну (Муса) на њега (Вука) и ставши усправно стојаше. Када је био посечен (Вук), одмах дође Сулејман гонећи Мусу.

(63.) А другога благочастивога Лазара, унука великога (кнеза) Лазара чуваху водећи са собом до друге битке. Јер Муса се опет врати ка Андријанову граду, бежећи пред својим братом (Имусулманом) и опет се нађе иза њега. Тако војсци даде себе и њега (Сулејмана), виде да му је могуће борити се са војском. Јер дођоше ка овоме и укрепи се. Тада и учини (битку) под Андријановим градом. А беху увећали са Лазаром да дође и старији брат његов (Ђурађ од Сулејмана) када битка почне, и заповеди Муса: „Ако ово не видите (тј. да Ђурађ прелази), убијте га (тј. Лазара).“ А видећи да ће бити побеђен, заповеди да га убију. А дошао је неки, Огурли звани, слуга војводе, који га (Вука) је заробио (тј. Асалхана) и зверообразан усече га, много очима и бичем веома знак чинећи, ко овоме са ујаком даде јабуку (као знак) да беже, када беше угледао згодно време. Убијен би и тај истога месеца у 11. дан, у петак године 6918. (1410). И када је био Муса побеђен, побеже и дође у српску земљу ка деспоту.

(64.) Када је било после битке, нађоше они који су мртве пљачкали младића, и по свему познаше најблагочастивијега Лазара, и јавише љубљеном брату његову (Ђурђу). И који дирљиви гласови и ридање не могаше се чути од овога и благородних који су се нашли тамо са овим!

Подигавши се Сулејман иђаше и дошавши у Филипов град, даде одобрење брату своме да запали град (због поступка према Вуку), а убице (Вукове) су у гору побегле и на разне начине се уклониле, а неке и убише.

(65.) А сам убица онај (тј. Муса) бивши код благочастивога (Стефана), и (не) хотећи тезоименити (Стефан) међу собом сатирати се и лишавати се, учини другарство као и завет (са Мусом), и опет га отпусти. А Муса опет узе обичне стазе и, чувши да Имусулман иде за њим, уклони се ка северним странама, и посла некога бившег војводу, који је био војвода и овога Филипова града, и прошавши Славијеве горе зване, (дође) чак до Филипова града, и овај неутврђен нашавши, у саму кулу ноћу преваром ушавши, и нађе ту самога господина свога, који је био сродник царев, и нашавши сабран данак, узе га и дође к Мусији. А Мусија се опет овима приближи. А чувши Имусулман, врати се и он, и када је био у Филипову граду, заповеди у два дана истезати од града данак целе земље, рекавши: „Видећу колико ће пасти градских глава док се данак узме.“ И велика невоља беше свима. А свеза изабране Исмаиљћане, х отећи их убити. Но у бањи бивши, и опет поче вино лити. Тако ове (свезане) измолише (да им опрости смрт). А овај опет пође на Мусију и ка андријанским. А Мусија опет ка Филипову граду, који (Филипљани), да сачувају град, затворише (га), а у кулу узиђоше најизабранији. А сам цар дозиваше ка свесветјејшем митрополиту кир-Дамјану: „Дај ми град.“ А овај одговори: „Они који су град затворили и који владају, у кули су.“ А овај заповеди да буде разграбљен. А они тога најпреподобнијега мужа (Дамјана), заклавши у цркви, бацише га низ стене града. А чувши ово Имусулман, дође. А овај (Муса) бежећи нађе место звано Стенимахо (Станимака), што значи на нашем језику: тесна борба, веома чврсто (место), које је имало од старине град, около много изабраних цркава. И нека браћа су ту живела, које (место) беше у времена благочастивих царева писмено дано светом граду Јерусалиму. А овде (у Стенимаху) посаду остави, а сам се склони опет ка нижим крајевима. А Сулејман га је гонио до негде, и дошавши у Андријанов град, предаде се вину, говорећи: „Овај иде разбојнички, а ја нећу к њему изићи разбојнички.“ А Муса, ухвативши згодно време, обилажаше близу њега. А власти које су над делима, видевши да нико не може изићи из војске од разбојника, јавно устадоше сваки начелник са својим начелством, па му рекоше да треба војници и пешаци да изиђу из града и да се напољу нађу ради разбојника који около обилазе. И тако, узевши сву војску, јавно изиђоше реком Тужом и дођоше ка Муси. Када је Сулејман пио, дођоше и јавише му што се догодило. А он, уставши са онима који су се нашли код њега, пошто је била ноћ, поче бежати ка царствујућем граду (Цариграду). Пошто су се упалила светила, грађани видевши, један другом викаху: „Господар бежи.“ И када се то чуло по целом том крају, почеше излазећи из свију села тога краја гонити га, убијајући мали део који је остао с њим, самога (Сулејмана) ухватише и удавише, и донесоше га у Андријанов град. А дође овде и сам Муса.

(66.) А после тога Муса је завладао свом војском (државом). Ово сазнавши Стефан, посла к њему (Муси) напред реченога изабранога посланика свога, који је к Демиру ишао да моли обећано и да се с њиме сложи, јер је његовим дружељубљем опет одолео и све је на место довео становнике и ствари. А Мусија, дакле, прво слатко прими овога (Стефанова посланика) и после овога нешто жестоко делимице објави. По овим речима свераз умни (посланик), сазнавши унапред што ће овај звер (тј. Муса) чинити, од њега се склони мудрим речима, јер хођаше и самога њега ухватити као најсветлијега и најискренијега Стефану. Када је био отпуштен, дође тамо где у лугу раније беше убијен господин Вук, изнесе кости његове у српску земљу, и дошавши ка деспоту Стефану, све објави рекавши да друкчије није могуће живети са овим, осим ратом. А благочастиви, чувши ово, сабра сву своју војску и дође у стране пиротске, и оплени неки део земље његове. А овај посла поклисара ка деспоту и деспот се опет врати својој кући.

(67.) Син цара Имусулмана који је остао у Цариграду, звани Оркан, био је послан од грчкога цара у Силиврију. А чувши Муса дође под Силиврију, где размишљаше убити Ђурђа, много пута спомињанога унука великога кнеза Лазара, он му је на вечери дао отрова. А овај, имајући лек (одбијање) против отрова, и не умре, само пострада од болести. Јер раније беше послао (Ђурађ) својој матери да се измири са (деспотом) Стефаном и да утврде да живе како приличи благочастивима. А деспот га прими као отац са сином многожељеним. Јер се Ђурађ бојаше да не буде гоњен са обе стране. Он (Ђурађ) се, дакле, под Силивријом лечаше (од отрова), где му дође љубими, као у борбу идући да напада град, и пролазећи дадоше овоме (Ђурђу) знак да: „Ако се овога вечера овде нађеш, бићеш предан смрти.“ А он (Ђурађ) убрзо заповеди целој својој војсци да изиђу као да ће навалити на град и даде им знак да: „Када ударим у таламбас, сви се устремите да бежите у град.“ Затим сам, усевши на коња, учини (даде) овај знак, устреми се у град, и са својим пуком спасе се од горке смрти. А неке од оних који нису знали тајну (тј. да треба пребећи у град), те који су остали (од Ђурђевих људи) ухватише и заклаше.

(68.) А тога самога Мусу беху упознали и сви његови да је кадар свашта учинити. Јер хођаше и свога великога војводу, силнога над стварима, звана Михаил-бега, предати смрти ради узвишења имена и као кривца Ђурђева бекства. А овај, смисливши ствар, дође ка томе зверу и рече: „Самодршче, сада се беру виногради Константинова града (Цариграда), и сада је време да се узме велики плен.“ А цар заповеди да узме изабрану војску и устреми се на ово. А овај (Михаил-бег) отишавши узе најизабраније, и уђе у Константинов град (Цариград), и био је спроведен ка источноме. Такође после овога и Ибреим-баша слично учини, кога (Муса) посла Грцима, говорећи: „Ако се са њима не измириш, не можеш на крају избећи зло.“ Због тога и посла га ради измирења и утврђења. А овај (Ибреим-баша) слично оде источноме (цару). А Муса, видевши ово, оставивши Силиврију, врати се у Андријанов град.

(69.) Док се свршише оваки ратови, предречени Махамед султан, који је у горњој земљи, дође и освоји све источне пределе до мора. Са овим (тј. Махамедом) сложише се и Грци, и превезоше га против Мусије, учинивши љубазно угошћење с њим у царствујућем граду (тј. Цариграду). А цар Мусија подигавши се са целом војском, нађе овога (Махамеда) код тзв. дрвета названога, и заповедивши рат, прво је побеђивао источни (Махамед), и тако, опет добивши снаге, победи Мусија, и тако опет врати се источни (Махамед) ка истоку. А Муса као кривце (ове борбе са Махамедом) затвори у Димотику граду званога Јусуфа, држатеља (поглавара) земље Константинове⁷, и пашу Игита⁸, крајишнога војводу, који беху држали градове и земље близу деспота. Ови побегоше из тамнице и одметоше се сваки са својим властима и земљом и градовима, и узевши војску од благочастивога (Стефана), попленише суседне крајеве (Мусине) и сложише се са деспотом да ће му се налазити готови за сваку службу.

(70.) А Стефан, држатељ побожности, сазнавши о своме нећаку (Ђурђу) да је дошао из Силиврије у Солун, посла сву своју војску. А посла и напред речене исмаиљћанске војводе, а посла и реченога сина Саучијева, да би као рећи учинили тога царем, и на крају није знао о стању ствари. И дошавши узеше тога, узиђоше без икаквога страха. А пре њихова доласка (Ђурађ) беше изишао (из Солуна) и иђаше, затим чувши да је послан неки једноимени цару Мусији, послан од њега и да држи путеве и чува и стране са сваким утврђењем (Ринокисум). Опет се Ђурађ врати у Солун, где, дакле, и савет учинише да сви благородни заједно иду, (јер) на њих (ће) мишљаху (непријатељи) гледати и мислити (да је) господин (тј. Ђурађ) с њима заједно. А он (Ђурађ) гором узевши неку стазу која је била стрма, разделивши се од ових иђаше. И ови дакле дођоше прво у Солун, на њих нико не устаде, нити постиже. А сам са петорицом после многог тешког обилажења дође неке ноћи нашавши село, и уђе ка неким благочастивим хришћанима, казујући да је он један од својих благородних. А они њега сакрише у дому гумненом. А остали остадоше у шуми са коњима. А Исмаиљћани мишљаху да је он са пуком ушао у град, где се и велики плач од благородних паљаше. А када је дошла идућа ноћ, уставши одоше. А био је познан од жене, и њега је са радошћу хранила. И дођоше у град саставивши се. А када је дошао у своје отачаство и ка најизреднијем својем ујаку, неисказана радост јављаше се, када и раздељене удове црквене у једно сабра и државу утврди свезнали премудри вештак и свемогући делатељ. И од тада могли су се видети као отац и син радујући се.

(71.) А када је источни цар чуо за ово, тј. султан звани Кришчија, и када је била зима, дође прешавши у Константинов град, и као хотећи учинити пут ка деспоту Стефану да би од њега добио помоћ коју је тражио. А тада је био снег и дажд, да се може казати: отворише се небеске уставе. А тада се и реке, пошто су надошле, нису могле прећи. Опет се (Махамед) врати на исток, јер хођаше српским странама ићи (према Стефану) и звану Марицу не могаше прећи. А цар Мусија неке начелнике тих места као судом (за казну) погуби, што су сакрили и нису известили његов (Махамедов) поход. Овај, гонивши га, врати се и дође у Андријанов град.

(72.) А када се наоружа против деспота и опет рат рату додаде, као нека дувања севернога мора, смућујући и тражећи морске дубине, и прахом ваздух испуњаваху, а земљу убиством људи и крвљу. А имађаше оваки ред (тј. начин ратовања). Имао је две одличне војске, једну пљачкашку назвавши, а другу витешку, које иђаху пред њиме, имајући множину изабраних коња са собом. И где је имао да се на кога устреми, прво је слао пљачкашку војску да иде дању или ноћу и да изненада наиђе, да заподене борбу. А када опет уступаху, витешка војска приспевши борила се, док не би и сам са свима силама приспео, да где чији коњ постајаше, одсевши са онога, на другога од оних који су били са њима уседаше. И када би ко показао какву храброст, записивало се да се према тој мери награди. А слично и под градовима имађаше одредбе које издаде. А исто тако и казне за бегунце. Када је зима долазила, јер тако Србе навиче нападати, ради источнога, и пошто у то доба није била велика војска, уђе са својом војском у Ново Брдо, а уђе овако. Приближивши се, почека у Средцу да учини празник свога великога дана, и када је спремљено све празнично у дан празника, усевши на коња рече: „ја ћу празник великога дана овако провести.“ И наједанпут пође од Софије, пролазећи планину звану Чемерник, нигде не учинивши одмора чак до Врање, где кесар (Угљеша) имађаше пребивање, кога умало не ухвати, поплени Врање од онога што се нашло, устреми се на Ново Брдо, и много замисливши ништа не успе. А чуо је да иде деспот Стефан, да наиђе изненада. А он слично њему (пође) у сретање, да и он учини препад. А пошто је деспот видео да има врло мало својих војника, склони се у велики град (Ново Брдо). А Муса се врати и уђе у земље арбанашке, где, неке делове земље прошавши, чу да син цара Имусулмана, Оркан названи, дође по мору у Солун, и из Солуна да је у земљи државе његове. Гонивши га стиже (га), где одбеже и много његових (Мусиних) пешака војника. Тако умало не паде и стигавши овога. Но ипак издадоше дете (Оркана). Ухвативши њега, ослепи, и многе изабране (Орканове) погуби ту. А пешацима (одбеглим) измолише опроштај од гнева.

(73.) Сличан старом оном војнику Фоки, опет се подиже на Солун и разруши град звани Хортијат. А на Солуну не успе ништа. А био је у Солуну још Ђурађ. А чувши да опет хоће да дође султан Махамед, подиже се ка Андријанову граду Славијевим горама, где му стиже глас да ево већ дође, и (Муса) испуни се врућом јарошћу, војници мало ноћу спаваху, путујући, и нашавши да не долази, остаде ту до зиме.

(74.) А што се српских прилика тиче, опет на навечерје Христова рођења подиже се отуда, као некада Антиох⁹ на Јерусалим са великом јарошћу и гневом, рекавши да ће све до краја истребити. Јер беше пописао од своје земље многе које ће населити у српским крајевима, као Салманасар¹⁰ Хутејске 5 родова у Самарију, не знајући да ће убрзо сазнати шта је учинио, као и онај Антиох, када говораше: „Сада сазнах шта учиних Јерусалиму.“ Но на Хутеје Бог тамо посла лавове, овде не допусти народима ни ући.

Мусија, дакле, идући са таквим мислима, удари прво на одметлога се његова војводу у градовима Соколници¹¹ и Сврљигу. И дошавши у земљу, пописа име свакога села на хартијицама, даде свакоме начелнику пешака својих да све (сељаке) сакупе под градом. Подигавши се, он дође под град. Заузе Соколац и војводу Хамузу посла у Андријанов град. И тамо њега смрти предадоше и са осталима. А земљу ту прегнавши насели у своме селу, године 6921. (1413). А ово свршивши, дође у пределе српске и заузе Болван¹², пошто су се престрашили они који су у њему и који су га предали. А он њих попленивши пресели слично. А заузе и Липовац (такође код Алексинца), и заробљени и разграбљени народ који у њему беше. Слично је био разграбљен и Сталаћ. А у кули се задржа, чувајући град, неки благородни муж, док са кулом не изгоре, јуначан као неко од старих¹³. А прође и остале градове и дође на Копријан¹⁴, где заузе и њега, пошто се пролила многа крв и народ сав исече и опљачка.

(75.) Деспот Стефан, гледајући на ово, посла влашким земљама ка источном султану да дође и да га не мимоиђе: „Да сјединивши се са мојом војском заједно устремиш се — рече — на њега (тј. Мусу).“ И султан Махамед подиже се са истока, а деспот Стефан са запада са свом војском, а још и са угарским великашима, босанским и напред реченим исмаиљћанским војводама. А Муса, сазнавши ово, подиже се у сретање источноме (Махамеду) и прошавши Филипов град (Филипопољ), срете га у месту званом Макри Ливада (Узанџова), као да ће се ујутро борити са њиме, а ту ноћ су међусобним посланством све установили, и источни се повуче и оде ка деспоту. А Мусија га је гонио до Средца¹⁵ и није га стигао, јер није послао сву војску, јер с њим не беху много људи сабрани. А када је ово било, убрзо сазнавши деспот ово све, дође и он са свом војском у Крушевац. А ту дођоше и сви великаши султанови да положе заклетве и да јак завет учине. Затим се споразумеше и саставши се заједно иђаху.

А дођоше сви великаши под Копријан да га траже (да се преда). А одговорише они који су у њему: „Ко после битке буде цар, град је његов.“ Ту на Добричу (пољу) дође и Арвенез, бежећи од Мусе. А дође и Богдан, и неки од Мусиних пешака. Одатле иђаху ка Овчијем пољу да обиђу, да би и више њих дошли. А прешавши звану ђу Гору (међу Врањем и Скопљем), врати се деспот, пошто му је послао сву војску своју, предавши ову (војску) своме нећаку Ђурђу. И дошавши, нађоше цара Мусу где се вратио недавно у горе, јер рече да када уђе са султаном српска војска, да засеку путеве, што беху и извршили, да нико не утекне, ако би победио Муса. Пошто су стали под горам Витошом, на реци Искеру, са целом војском, а Муса на Стипони¹⁶, и видевши предстраже које су ратовале, не сатрпе, павши у јарост дође на ове. А они прешавши пределе горе која их је делила, устреми се на српску војску. И када ју је сузбио, а Ђурађ видевши то рече: „Издадосмо своје“, и са друге стране удари с бока и разби (Турке). А уједно се укрепила и војска деспотова и победила. А цар (Муса), видевши себе побеђена са обе стране, даде се у бекство. Њега (Мусу) у реци Искеру ухвативши, преломивши удавише. А велика множина била је и ту побијена од деспотове војске. А над деспотовим војницима беше начелник Радич, челник, муж најхрабрији и најмудрији, и са мало речи много свршаваше. А још са њиме два војводе, Шаин и Михаило. Пошто је, дакле, ово овако било, постаде источни (Махамед) господин и самодржац источних и западних земаља, севши на отачаски престо. А беше и добар, дакле, по свему најмудрији и кротак, као онај уистину Артаксаркс¹⁷ у многој сили јављајући се тих.

(76.) Када је био убијен Муса, дође господин Ђурађ са свом деспотовом војском у тај дан, као што беше увећано са победом уистину великом. Био је одликован многим частима и сви изабрани. А (султан) посла драгоцене дарове ка деспоту и поклисаре, који му дадоше град Копријан, а даде му и предео звани Знепоље (око Трна), и друга пространства ствари дадоше се. И од тада житељи и све ствари добише мирно стање, тако да се могло са пророком као ка Јерусалиму казати: „Празнуј, Јудо, у твојој радости“¹⁸, јер „одузе Господ твоје неправде, избавио те је из руке твојих непријатеља. Зацари се Господ посред тебе и нећеш угледати више зла.“¹⁹

Напомене

1. Књига пророка Јеремије (1, 14).
2. Књига пророка Исаије (14, 31).
3. Из Влаха, из Влашке.
4. Псалам (68, 23).
5. Тј. са Стефаном је био на лађама и ћесар Угљеша, господар Врања, а бура их је раздвојила једног од другог.
6. Данашњи Пловдив.
7. Константина Дејановића.
8. Паша Игит, Пашахид.
9. Антиох, је сиријски владар Антиох Четврти Епифан, који је 170. пре н. е. заузео Јерусалим без борбе, и побио многе јеврејске националисте.
10. Салманасар, цар асирски (в. Друга књига Царства 17, 3).
11. Соколници, Соко-град код Сокобање.
12. Болван, село између Алексинца и Сокобање.
13. Историјска подлога народне песме Смрт војводе Пријезде.
14. Копријан, данас Курвин-град код Ниша.
15. Средац, Софија.
16. Стипон, данашњи Штипоњ, североисточно од Ихтимана.
17. Артаксаркс, Ксеркс, персијски владар.
18. Књига пророка Наума (1, 15).
19. Књига пророка Софонија (3, 15).

Стране: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36