Поглавље 27
Милостиње деспота Стефана. Репрезентација српске земље у личности и високим особинама деспота Стефана. Углед деспота Стефана
А државни (тј. Стефан) се из дана у дан на веће подвизаваше, и благодарећи Бога за све што учини у све дане његова живота. И његово дело беше непрестана милостиња, и често прочитавање божанских речи. И, толико је себе предао ка ништима, да је сам излазио ноћу по путевима и оградама да даде милостиње својом руком. И само онога који носи злато или сребро, што је баш било, само једнога највреднијега са собом уздрмаше, а много пута и сам ово чињаше. Када је једном пришао један ништи, даде му (милостињу). А опет претекавши (га), прошаше. А блажени познавши (га), даде му још више. А он и трећи пут претекавши, даде му још више, рекавши: „На, грабљивче и варалицо.“ А овај одговори: „Нисам ја грабљивац и варалица, јер ми је невоља, но ти који земаљским царствујући, небеско (царство) крадеш и грабиш.“ А прилажаше и ка вртовима ништих, којима кроз окно (прозорчић) и отвор меташе (даваше). А сви знађаху ко је тај који ово чини. Хођаше свагда велика гомила прокажених, које сам свагда храњаше и у ноћи њихове деснице испуњаваше.
И да истина буде још јасније објављена. Једном, чувши за ово, дођоше прокажени од поморских страна и бугарских, толико много да су силом пљачкали грађане, који (тј. прокажени) су се и били са управитељем града, и изгнаше их. Због тога били су и одагнани. А још од дела његових знамење њихово непрестано чињаше. Једном хтеде да изиђе да чини обичну милостињу и када су сви спољашњи и унутрашњи спавали, узевши са собом једнога веома вазљубљенога, који је знао и остале тајне, и рече му: „Тајно узми заједно мач мој.“ А тај није разумео што му је заповеђено, а питати није смео, и донекле заједно изишавши, остави тога рекавши: „Почекај овде.“ И негде у саму дубоку ноћ врати се к њему, и дођоше до унутрашњих врата, где, када је млађи хтео да (их) отвори, није могао брзо. А деспот мислећи да држи његов мач, заповеди да га држи другом руком. И рече му: „Дај мени мач док не отвориш.“ А млађи тада разумеде што му је било речено, убоја се говорећи: „Не смета ми ништа.“ Затим, отворивши, иђаше брзо лествицом да напред осветли, и чинио се као да оставља мач, да не би сазнао да га није узео. Беше благочастиви негде ушао у дубину кала, — и дакле, оваке ствари његове не могу се избројити, као ни морски песак. Ово није престајао чинити кроз све дане свога живота. Да оставимо у пустињама по васељени где за кога слушаше да живи у Господу, и у пределима његовим све пустињаке, у атонским усамљенике и општежитељнике, ако је ко молио кадионици или који драгоцени светилник, видевши да се носи тамо, молио је начелника тога места да ће много скупоценији и светлији (светилник) дати тамо убрзо, ако ово да, што убрзо извршиваше све што је рекао. Ови и остало (тј. дарове) неоскудно црпаху. Доста је речено о овом.
(77.) А пре када је учинио истиниту љубав са западнима (тј. Угрима), када је ишао у град звани Будим, када је био и сабор западних краљева и друге господе ка краљу угарскоме, у Констанцију1 и у Рим да иде томе на крунисање2, овај деспот Стефан (беше) над свима најсветлији, пред свима и изнад свију видим беше, као месец посред звезда, и издалека видео га је свако, и сви његови савети на месту остадоше непоколебани. Многе дарове од угарских земаља доби, тврде градове и села и остало, што знају све околне државе. А не само ово, но и после седме године доласка краљева, када се он вратио, сваке године долазио је на западни сабор, и никада се не врати а да није примио градове и земље. Тако, дакле, сам тамо хођаше, и ови к њему долажаху. Не само (ово), но и у Белом Граду (Београду) његову био је кадгод краљ пре овога и као из дома у дом прелажаху по угарским и српским градовима, и о чуда, ко је када овако где слушао? По васељени источни владари са западнима (беху) као непријатељи и пленили су (им) земље, и ратовали су један са другим, а овај шаље своју војску ка источнима (Турцима) против западних (Угра), а ка западним сам собом одлази на сваке савете. И ово обоје је јавно чинио и за многе године. Никада, дакле, уистину нико не створи (таково) само он једини велики и чудни у премудрости и сили, а то и после овога њиме као неки утврђен закон остаде. Јер нису просто ни западни ово трпели, но знађаху да је као неки штит и (да) непоколебимо утврђење (долази) од њега, и свештеници њихови говораху: „Још се молимо о благочастивом деспоту, који је у српској земљи.“ Долажаху најсветлији њихови и најхрабрији да служе деспоту, као пред краљем, и на сабору свих кнезова један од витезова благочастивога (Стефана) обори најсилније и узе венац победе. А овај и краљеве благородне и славне витезове имађаше власт венчавати, тако да су се ови поносили више од свију краљевих (витезова), говорећи: „Мени деспот витештво уручи.“
А да кажемо и о источнима, које ли похвале љубави не удостојаваше овога онај названи султан због одличности! Када свеза војводу својих сила (тј. Михаил-бега), и онима који су молили за овога рече: „Ако не добијем од брата мога деспота савет, нећу га пустити.“ И пославши запита га. А овај му одговори: „Ако хоћеш да храниш змију у своме дому, то свезавши је одрежи јој реп.“ И ово чувши, не пусти тога до своје смрти. Слично (је било) и у осталим сваким саветима.
Напомене
- Констанца, град на Боденском језеру у Швајцарској. Сабор у Констанци држан је од 1414—1418.
- Стефан није могао присуствовати крунисању угарског краља у Риму (1431), пошто је умро 1427.