Поглавље 32
Мурат и деспот Стефан. Болест деспота Стефана од ноге. Стефан поставља сестрића Ђурђа за владара. Борбе деспота Стефана са Босанцима. Угри у Влашкој
(81.) А Грци опет помагаху млађег сина султанова (Махамедова), који се такође звао Мустафа, и заузе неке крајеве на истоку. А Кмурат опет тамо уђе и пославши војску пред собом, коме син (тј. Мустафа) изиђе на борбу из града Никејског и ту би убијен. А ту паде и Михаљ-бег1, силни у царским пословима, кога Кмурат беше пустио из тамнице после смрти свога оца.
(82.) И када је ово овако било, постаде цар Амурат-хан (цар) источних и западних. Тада посла (Мурат) ка деспоту поклисара благодарећи за све, јер га деспот беше претекао, пославши к њему поклисаре варалице Мустафе. И када је дошао поклисар ка деспоту, учини велико угошћење с њим, пловећи у лађама по Дунаву и Сави и пијући веселили су се. Обдаривши га веома, отпусти га. Тако се опет миран живот и у љубави начини. Изиђе Мурат на царски град (Цариград), дође и на Влашку, али опет учини са обојима мирне односе. А беше и овај као и његов отац, са сваким царским чином, само ипак лукавији.
Благочастивога деспота Стефана постиже више ножна болест, од које одавно страдаше. Зато, и веома побојавши се смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и дође овај у место звано Сребреница2, и ту сабра са патријархом сабор часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних, и благослови њега (Ђурђа) на сабору на господство, говорећи: „Одсада овога познајте господином место мене.“ Учинише и молитву над њиме са полагањем руку, и све закле да ће му бити верни. А прокле оне који ће подићи какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети реда његова васпитања: „Но како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили, којима не успех дати награде.“ И много (га) поучи о побожности и заповеди. Зато од тада много верније се присвајаху младом своме господину него раније. А благочастиви, издравивши од оне болести, ходаше добро чинећи.
(83.) Мурат хтеде поћи на запад, и гледајући благочастивога деспота како сваке године иде ка угарском краљу, и послушавши неке који су клеветали, и када је тамо био деспот, и још посла једнога од верних својих да сазна у чему је истина. Посланик много почека. А када је дошао деспот, сазнаде о ствари, посла му дарове, али га (изасланика) не удостоји пријема. А овај (изасланик) дошавши к цару (Мурату), много га (деспота Стефана) клеветаше и рече: „Ако ти не пођеш на ове, они ће већ доћи на тебе.“ А цар пође у Софију, где дођоше војници деспотови по обичају. А дође и поклисар. А цар мало задржавши војнике, рече к њима (војницима деспотовим): „Идите ка господину своме и објавите му мој долазак.“ А посла и своје војнике да их спроведу до границе, да не пострадају што, пошто су дошли на веру. Затим се подиже и дође у Крушевац. Попленивши неки део, одмах се врати опет. Јер посла благочастиви (Стефан) поклисара. А деспот, узевши војску коју беше спремио против ових, пође на Босну. Јер Босанци, уграбивши време, тада дођоше под град звани сребрни (Сребрница). И када је деспот изненада дошао на реку звану Дрину, за коју су Босанци мислили да се не може прећи, а када је овај тада наишао, деспот брзо пређе реку, а Босанци видевши то, оставише све станове своје и побегоше са својим краљем. А остаде и праћка (тј. топ) њихова, звана Хумка, заједно са другим двема. Деспот заповеди да велику (праћку) носе у Београд, а остале (две) у Сребрник, а сам дође у босанске крајеве, и гонивши краља, плењаше. А краљ, који је био у једном од тврдих градова, посла посланика молећи да изиђе. Вративши се, (деспот) дође својима и обилажаше чинећи добро. А био је велики четвртак, када се поје (као херувимска песма): „Вечере твоје тајне прими ме, Спаситељу, данас као причасника.“ А он не могавши се уздржати, поче горко ридати. И, изишавши, плакаше много из дубине душе. Па умивши лице своје, уђе. И опет поче већма плакати. Јер беше место под напред реченим градом Сребрником, у којем су многи среброделци, који су имали послана младића над радом. А неки немирни духови подигавши спор, убише га и бацише га са палате. А сазнавши за ово (деспот), подигавши се сам и пошто су многи побегли од места, а ухвативши и неке невине због крви (убиства младића), одсецаше им руке и ноге. И овога сетивши се, није се могао уздржати и због тога што се догодило ридаше.
(84.) Ка ништима од тада пространије десницу отвараше. Теодосије обличаван од (Амвросија Миланског) због невино побијених у Солуну, пошто је била множина (побијених), негодоваше. И толико да су светога онога мужа Амвросија устрашили, иако не истинито, да хоће да подигне идолослужење, ако тога светим тајнама не пречистиш3.
А овај (Стефан деспот) сам због кривице вапије: „Нисам достојан, јер нећу као недостојан да се дотакнем тела и крви господње, јер (такав) грех себи једе и пије по апостолу.“4
(85.) О западнима опет је чуо источни да су дошли у крајеве влашке, и да утврђују градове, и да Влахе чине покорнима. А и он подигавши се, дође у Видин, и идући реком, заузе острво угарско, а лађе и људе који су ту били исекавши, поплени. Опет дошавши ка Северину, посла (војску) у оне земље да тога нападну. А када су се Угри појавили, бежаху војници.
Напомене
- Михаљ-бег, то је исти Михаил-бег који се помиње у гл. 26, и кога је султан Мехмед Први био затворио, а Мурат Други пустио из затвора.
- Сребреница, у којој је деспот Стефан сазвао сабор, није Сребрница у Босни, већ Сребреница у подножју Рудника у Србији (М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, САН, Београд, 1962).
- Алузија на догађаје из 388. године, када је избило неслагање између византијског цара Теодосија Првог и миланског епископа Амвросија, и када је Теодосије, због побуне и убиства његовог војног гувернера у Солуну, дао убити више хиљада невиних хришћана. Тиме је Константин Филозоф хтео рећи: док је цар Теодосије негодовао због укора Амвросијева, дотле се Стефан као добар хришћанин са̂м кајао за свој грех, тј. за кажњавање побуњеника у Сребрници.
- Прва посланица Коринћанима (11, 29).