Поглавље 33
Смрт деспота Стефана. Жалост за Деспотом Стефаном. Ђурађ долази у Београд. Муратов наход на Крушевац и Ново Брдо. Заузеће Голупца. друге невоље иза Стефанове смрти. Чудни догађаји приликом смрти деспота Стефана
(86.) Но блажени (Стефан) с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу да би још подигао божаствени храм. И одатле чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица1, обедовавши изиђе да лови, и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Овога, узевши, није носио како треба, он који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио и нагибао се на сваку страну, да са коња падне. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И када је био у шатору, он лежаше, а то беше свима дирљив призор, испустивши само један глас: „По Ђурђа, по Ђурђа“ — говорећи. И тако није ништа одговарао до ујутро, када и дух свој предаде Господу.
Престави се у години 6935. (1427) у 19. дан, месеца јула у суботу, у 5. час дана. Када је са коња био скинут, био је у граду наједанпут такав гром изненада, страшан какав никада нисмо чули, од кога часа и тама би у целом том крају, тако да се мислило да је ноћ, која се у залазак сунца мало просветлила. А ово је било у подне.
(87.) Када је ово овако било, који жалосни гласови нису се тада чули? Падали су (људи) лицем ка земљи и крв је текла из њих, и друго (је било), тако да нису ридали за њиме само као за господином, но као за оцем са љубављу поштованим. Затим пошљу по Ђурђа, а сами узевши га ношаху ка гробници (о овој ствари, тј. преносу много се бринуо војвода војске), коју сам сазда у Ресави. О љубочаснога војништва, љубочаснога господара. Нису тада гледале ни жене децу ни своје куће, нити што друго. А ту негде близу била је исмаиљћанска војска, но (они који су преносили деспота) нису свој живот рачунали ни у што, да би га положили на место где је заповедио.
(88.) Које жалосне гласове нису могли слушати они који су тамо били! (Људи) су лица гребали и власи трзали, и све светле хаљине изменили су. Јер место многосветле одежде у вретишта (су се облачили) и још ово, ако се где забачена иночка (хаљина) није могла добити, узевши на делове цепаху је, тако да све необично буде у измењеним приликама. Коњима су (гриве) резане и остало. А угарски витезови, његове слуге, избезумљеним гласовима викали су: Коме ћеш нас сада слати? Што смо држави твојој сагрешили и овако нас наједанпут одгониш? Где ћемо наћи твоје славе и красоте и многих дарова? Одсада се лишисмо сладости и красоте овога света! Одсада се налазимо сиромаси и страни — тако да су и они који су у иночком образу (монаси) кидали и бацали власи браде. А многочасни и светли, које је и он све дотле изванредно поштовао и целивао, сваки је од њих слично јављао своју горчину. И све је долазило до избезумљења када би свештеник или ђакон узгласио: „Још се молимо за блажен спомен увек спомињаног господина деспота Стефана.“ Неки од славних, власи браде своје трзајући, викаху: „Не, иноче, никако ово не смеш рећи.“ Пошто су сви заједно из дубине срца као лавови рикнули и ваистину учинише велики плач нови Израиљћани новоме Израиљу. Због брзине времена брзо спремивши положише (га) у цркви (Ресави-Манасији) с десне стране уласка у храм. У град уједно улазе, мислим Београд, и долазе, пошто је на све стране било јављено што се догодило, тако да су сви бежали у градове и на острва.
(89.) А на онима који су у граду (тј. Београду) били, изненада се видела чудна промена. Светле хаљине (замењене су) црнима од свију, уједно жене и деца, и саставивши као зборове, долазили су пред најкраснији двор благочастивога. Други у граду чекајући, а опет други пред градом. Долажаху другови важељенога (тј. Стефана) као по пређашњем обичају, а уједно унутрашњи по чину, као када су (бивали) са господином својим, напред изабрани коњи, вратари, а после ових и уједно сваки чин. И ко ће исказати веома дирљиве гласове, када је који збор њих сретао, или када у град уђоше и дођоше у унутрашњост града ка онима који су јављали веома ридатељне гласове, благочастивој госпођи и свеважељеној сестри (Оливери), која је странствовала такође за избављење отачаства и са Богом била посредница, као она древна Јестира2. Овде многи и од изабраних, избезумивши се и као у ваздух зинувши, сеђаху и беху веома изнемогли, а они око њих обливаху их водом. А изнад града и унутра у седмоврхом граду спроводне (погребне) песме оних који одлазе и који долазе испуњаваху ваздух, а слично је било и у свима градовима и крајевима. И са чиме тада да упоредимо које дирљиво ридање од века (тј. у прошлости)? Јер преврати Бог у плач твоје празнике3 — рече пророк Осија: „Слушах — рече — Јефрема где рида; казни ме Бог и казних се.“4 Ако наведемо плач и вапај за Мојсијем, како се вратише сви народи са великим плачем, вратише се и старци од горе Аван (Каван) са великим ридањем и Елеазар са стењањем. И сви заједно непрестано ридаху 30 дана5 говорећи: „Оставио си нас, угодниче божји, зашто си нас оставио, изабрани вођо? Оставио си и (ти деспоте) нас, вођо новога Израиља.“ Као што и Данила и три младића Израиљ провођаше у ропство неисказаним ридањем и великим стењањем. И не само да су га жалили сви којима је (Стефан) владао, но и Света Гора још више, и уједно и царствујући град (Цариград) и сваки град и крај у васељени, где се чуло (за деспотову смрт), да су се и Исмаиљћани чудили. А многи и од ових плакаху за њим, ваистину.
(90.) Но када је долазио благочастиви господин Ђурађ, њега исто тако сличним (ридањем дочекаше) да ваздух испуњаваху, док су га пукови сретали и очекивали. Тада осетише као неко олакшање. Јер свако смрт и грабљење већ очекиваше. Тада му се и унутрашња кула отвори, а пре је не хтеде отворити онај који је ову чувао. Јер и у цркви не узиђе (Ђурађ) на прострто (место) по владарском обичају, и када се служба свршила, не даде ништа рећи о владарској слави6, но место овога чуо се вапај ридања у ваздуху. А сам, дакле, када је са свима био у царским (дворима), пришавши сви који су били постављени од пређашњега (владара) над службама, предаде свако свој жезао власти. А овај са великим плачем опет свакоме поврати његов чин (достојанство).
(91.) Цар Амурат, чувши тада и сазнавши да је ово истина, дође убрзо са свом војском, јер беше близу, и узевши свога сина који је тамо био с њиме, са војском Степана предаде на чување. И дошавши, дакле, нападе Крушевац, који узеше ратом, и пошто се народ који је био у њему устремио (да бежи) из града, предадоше се и други градови. И дође на Ново Брдо, не успевши, потрудивши се много. А хтео је са посланицима који су ту дошли да се сложи и земљу коју је заузео да врати. Али дође глас од војводе голубачкога града да ће град (издати). И ови посланици, погрешивши, вратише се. А цар (Мурат) отиде својој кући, пошто је наступила зима. А остави чуваре земље, који и отишавши заузеше Голубац, пошто је тај војвода увео ове и пленише крај који је био у околини тога града, докле опет не дође посланик од цара, и одустао је од даљег освајања, а нешто је и вратио. А пре овога дође сам господин Ђурађ под Голубац, где дође к њему тај војвода на веру и одлучи да га уведе у град и да преда град. А нека господа долажаху са предлозима да га ухвате. А тај је био тврде вере, слично дијаманту, и не хтеде ово учинити. Ка овоме и најкроткији Давид, имајући наду у Бога, који га чува да створи цара новоме Израиљу, не послуша. Када су ишли заједно у град, устреми се у вратима ранији војвода тај и град заузе, и на помазанога руку и оружје подиже. А тај се опет врати у стално место.
(92.) И није само, дакле, због овога било разрушење и беда, него и западни краљ дође ка царскоме граду (Београду), кога и узе као са миром од овога благочастивога господина својега, пошто су се (тј. Ђурађ и Срби) престрашили ради Исмаиљћана. Када је ово овако било, беше као са пророком Захаријом ка Јерусалиму пригласити уистину: „„Отвори, Ливане, врата своја и појешће огањ кедре твоје“7, и ако и нема орла по Навуходоносору, кога Језекиљ тамо прорече: ’„Великокрили, дуг протезањем, пун ноктију који ће приближењем ући у Ливан и узети изабрани кедар.“8 Али, ипак, нама је тада било као Јерусалиму, када дође вест о дому Давидову, како савећа Јефрем и Фекај син Ромеиљев9 против њега лукав савет и орла великога од истока, и овај нам се такав јављаше и овако изврши. И у осталом, дакле, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустење новога Сиона, као он тада. Јер, ваистину, где се наједанпут деде све светло и красно што је унутра и напољу? Где су кола оних који играју, где црквена сабрања? Где су саборна торжаства и молитвене литије у околна (места)? Наједанпут све постаде мрзост пустоши, све се преобрази, све постаде као да га и нема, све се испуни горчином, хумке се разараху и сажизаху, а народ је једанпут био изгоњен, а други пут унутра усељаваше се, често се догађаху неке нове и неумесне (ствари) онима који владају и видело се оно што се, ваистину, пре овога у сномаштању предсказиваше. Од запада као стари орао и перјем покисао овде од куле на кулу прелеташе и обладаше.’“
А догоди се и друго знамење. Када је увече дошла дубока ноћ, а ми нисмо спавали, ваистину Христову долажаше са запада, с оне стране реке (Саве) као трубни глас и помало се повисиваше, док није изгледало да је на Сави (на половини Саве), затим пред кулом, затим по целом граду од врата до врата. И ово није убрзо пролазило, но (је трајало) два или три часа, тако да је изгледало као да долази истоимени (тј. Стефан), када не би долазило од запада, или да је нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа и упалили смо огањ. А догоди се и овај призор да су се из градске велике цркве у ваздух подигле часне иконе, и гле, као по чину који ће бити приликом другога доласка (тј. страшнога суда): Царица дакле и Владичица и Јован Претеча, са обе стране лика Спаситељева, и иконе дванаест апостола, по шест како треба са сваке стране, што смо мислили да је у славу и назирање (посету, надгледање) града. А ово беше у часу смрти, јаој! А догоди се пре престављења тезоименитога (тј. Стефана) 17. дан тога месеца, пустио је ваздух с неба као искре на град, које и паљаху, и опет се угасише. А још пре овога, подигавши се вихор, скину кровове црквене у граду и сврже (их) на земљу, и поруши многе куће и кућу сестре деспотове. А још после васкрса угарски свештеници с оне стране као преваром, када беху зборови (сабори) у црквама, дођоше ло своме чину са народом, и своје иконе пронесоше градом. Њих благочастиви озлоби, јер беху његове слуге; а још од запада на хартији написане иконе, као да је на крсту сраспет Отац Сином, и остало; ове (иконе) послаше деспоту. А он као у сну, не гледавши на ово, заповеди да се на сваку икону стави ознака и да се разделе по градским црквама.
Беше дошао неко од стране мизијске правећи се луд, чија дела сведочаху сакривена слугу божјега, који ходећи по граду дан и ноћ, горко оплакиваше себе: „О горе, и јао.“ — вапијући, докле и деспоту у дом дође. А даваше му милостиње. А овај по своме обичају ову уручиваше ништима. И да не би ко посумњао у ово, сетићемо се онога Исуса, који пре разорења Јерусалима за Тита кесара, дан и ноћ ходећи вапијаше: „Глас од истока, глас од запада, глас од четири ветра, глас на Јерусалим и на цркву (храм), глас на жене и на невесте, глас на сав народ (све људе)“, и предадоше га кнезу и када је био бијен, вапијаше: „Јерусалим, Јерусалим.“ Алвин, кнез Римљанин, пошто га је сматрао за бесна, пусти (га). А овако и за себе прорече: „Јер удари га камен из праћке и умреће.“ Или глас који су чули свештеници на празник пресних хлебова: „Више нећу бити с вама овде“, унапред јављајући одлагање речи, коју ка Соломону рече Бог: „Биће отворене очи моје на овај храм и уши моје слушајући молитве оних који се моле у овом храму.“10 Или звезду комету као мач, и двери велике цркве, које се саме отворише, које тешко двадесет људи затвараху.
Напомене
- Главица, Глава, село у Србији, близу Младеновца.
- Јестира је отишла иноверном цару Асвиру и тиме спасла јеврејски народ од гоњења.
- Књига пророка Амоса (8, 10).
- Књига пророка Јеремије (38, 18).
- Пета књига Мојсијева (34, 18).
- Тј. да се говори Многољетије.
- Књига пророка Захарије (11, 1).
- Књига пророка Језекиља (17, 3).
- Друга књига о царевима (18 28).
- Друга књига Дневника (7, 13).