Поглавље 34
Писање ове биографије. Похвала и величања деспота Стефана од стране писца ове биографије Константина Философа
Ово је овако било и овако се свршило. И пошто је (његов народ) био расејан, дођоше на запад и исток, север и југ од крвавих догађаја. А ми, ако и примисмо заповест изнад наше снаге од свеосвећенога патријарха кир-Никона српских и поморских земаља (да напишемо ово житије), који је тада тамо дошао, а још и од војводе војске и осталих изабраних, но пошто је тада таково време било, остависмо да се потрудимо. Четврте године од његова одласка ка Господу, он се сам јавио и као казном је претио да је крив казни (ко не изврши). После овога опет, када сам са свима својима био у странствовању, дошао је у моју кућу, где сам био недостојан да га примим и он ми заповеди да извршим обећање. Зато ако и нисмо били у могућности, потрудисмо се назнаменати (тј. изложити живот).
Ако постоје неки који више знају његова (Стефанова дела), и који су тамо били сажитељи, његови, или су веома писмени и оштроумни, добро је ваистину. А ако се до данас нико не буде потрудио и овде (нађе) које недостатке или излишно, што није потребно или је грубо, пошто је дошла заповест и начин дан, нека се све доведе на своје место.
(93.) Но, дакле, дошавши као у пристаниште и подигавши се од малаксалости (која је дошла) од жалости, ка овоме (Стефану) ускликнимо: Радуј се, добри извршитељу божаствених заповести; радуј се који си светло владао земаљским; радуј се страшна стрело муњина непокорнима; радуј се слатко слушање добропокорнима; радуј се кротки Давиде у саветима; радуј се (све) премудро извршујући, нови Соломоне; радуј се неисказани тајниче милостиње; радуј се јавно веледарежљива отворена деснице; радуј се извршиоче доброга украшавања божаствених дворова; радуј се светло познање царскога двора; радуј се ти који си све људско изабрано од свуда навикао; Радује се, деспоте Стефане, украсу владара! Слава ономе који те је дао у последње родове похвалу хришћанима. Слава Богу нашему, који свршава велика и чудна (дела), који просвећује многоизабрана светила из рода у род, да се у најпоследњим (најновијим) родовима јаве неизречена и дивна дела Бога нашега, коме нека је слава на векове векова, амин.
Ово, дакле, написасмо као његово житије, но као летописац са свима осталим (стварима). А постоје крајегранесија почев од десетословнога:
Ономе који је необично и изванредно на земљи владао, страни слуга приноси славноме деспоту Стефану, преводник Константин.
А ово је крајегранесије (следећих) стихова: Странац у туђини смрт (деспота) оплакујем.
Речи слађе од меда и саћа,
Као да се точе из запечаћена извора,
Равне су заиста мирису и храни,
Ако само пазе на меру они који их црпу.
Као неки нови Давид најкротији (био је)
Онима који су сачували раздељене користи.
Показао се као дивни Соломон
Мноштву које је са свих страна дошло.
Био је као начелник рода,
Аврам, који је жедно примао странце,
Али је увек желео Илијин одлазак,
А сам јављаше други долазак.
По лепоти беше други у Египту,
И место пшенице злато даваше.
Ратник (био је) снажног Самсона међу храбрим
Потомцима Адамовим,
Међу којима је од почетка био најбољи узор.
Био је други Јов, богат давањем,
Точећи свима без зависти.
Био је познат роду по загонетки својих очију,
Сличној сунцу и сунчевој светлости
Од кога примамо светле зраке
Али не и његову суштину,
Затим се заједно обојега лишисмо.
Јер уместо главе која управља,
Који је глава светлоизабранима,
Умре у месту Глави.
И плачи опет, Бели Граде, потамнелост своју,
Вођа народа као цвет прецвета и отпаде,
Јер и земља са тобом заједно рида,
Што прими онога кога се није надала тако брзо примити
Чекањем тридесетпетих текућих година,
Пошто је прошло већ шест хиљада и девет стотина. (6935—1427).