Поглавље 2
Становници и монаси у српској земљи
(9.) А погледај ми и људе који су последње и најчасније створење божје, да не би ко мислио да хвалим бездушне и неосећајне ствари. Но ваистину, најбоља земља рађа најбољи пшенични клас, који нам и даје тридесетоструко, шездесетоструко и стоструко. Храбри су, дакле, тако да таки глас у васељени нико други нема, од чега часнијега по Соломону нема међу људима. А добропотребни су и у послушности да им нема равних у васељени. Где је потреба, брзи су на послушност, а спори на говор1. А где је (потреба) нешто противно, брзи су на одговор свакоме који пита, наоружани оружјем десницама и левицама. А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако и лаком и светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. Ако би ко од њих осиротео у потребама, остали му све потребно дају, не само појединцу но сваком и свагда, и не само давањем но двоструком милостињом, тако да се може применити Соломонова реч: „Поштујући ништега, чини милостињу.“2 А живот у тој целој земљи је као црква божја, а не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се (име божје), но установљено је (да се моле) од малога до великога од њих, више од двапут на дан. Љубочасно је како син, мада је и у своме дому, када је заједно са родитељима, као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих но и код најгрубљих, и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога или матер? Ваистину, никако, но по Христу врши се закон, чинећи један другога бољим (већим) од себе, господином називајући откривене главе, како је у старини било и (како је) сада у јужним земљама, „изуј обућу са ногу твојих, земља на којој стојиш света је“3, тј. поштуј место обичајем земље, а свети апостол Павле заповеда људима да се моле (Богу) откривене главе. Јер се срамоти, рече, ако се (човек) моли покривене главе или ако пушта кику (косу) да расте4. Ако није срамота откривати главу ономе који зна унутрашњост, колико ли (то тек није) пред људима. Зато је код њих ваистину све изванредно, а остало (бива) по Павлу: „што је часно, и побожно и што је изабрано“5, и може се наћи оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини.
(10.) А рећи ћу даље и о делу вишега степена оних који подражавају анђелски живот (тј. о монасима), који су све красно (света) знали заменити са јединим красним Христом којим се красе, и (који живе) у красним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лениви побуђују да к њима побегну, и показују многе и изабране где чувају њихове врлине посред ових обитељи, (имају) многе млчалнице по великом Јефрему и говоре са шумом лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога који је у Тројици, као што га славе анђели непрестаним гласовима, по којима се може запевати: „Радошћу се хумке опасаше и пустиње красно процветаше.“6
(11.) Ови породише и велике Симеона и Саву, велико и часно слушање и причање, који су превазишли сву човечју природу тиме што су је презрели и подвизавали се; овде је свако изумљење (занос) људске природе у Богу и врлине, чијим се подвизима од почетка венчаше сами они (тј. Симеон и Сава), чији (подвизи) заслужују многе достојне похвале. Јер не оставише села и домове, тј. мало потребне (ствари), но толику власт: вођење војске и ризнице и висину престола, и осталу величину власти, а узели су на раме крст, радујући се ономе који их води на неко друго царство, боље од овдашњега. А они (Симеон и Сава) множину деце своје Богу приведоше. Но њихове врлине избројити, то је што и песак морски избројити.
Напомене
- Посланица Јаковљева (1, 19).
- Приче Соломонове (14, 31).
- Друга књига Мојсијева (3, 5).
- Прва посланица Коринћанима (11, 14, ).
- Посланица Филипљанима (4, 8).
- Псалми (65, 12).