Поглавље 3
Генеалогија Немањића
(12.) Треба за већ напред речено тражити узрочни корен, да отуда видимо ко су и откуда су и којих су грана корени, и како је процветавши у наше родове владао, и ко је исправитељ напред речених (ствари) по (примеру) равноапостолнога Саве и истоимени и истоименима најистоименитији. Јер сада се треба дотаћи трећега степена, (и прећи) од земље ка онима који је обрађују, и од оних који је обрађују ка ономе који је достојно владао. Јер овај основ и положисмо, као од ропства ка најамништву, а од најамништва ка синовству.
(13.) Сада, дакле, молим вас све да ми овде обратите слух ка слушању, не ономе који говори, но ономе који чини оно што нико не може чинити, и ономе који саставља не слично, јер ову земљу не украсисмо ми речима, ни житељи који су на њој — јер од бездне капљу у ваздух бацисмо — но Бог, који од почетка дела и украшава. Зато се, дакле, навозимо на ову пучину да означимо узрок премудрих и опширних (ствари). Треба знати, као што се ова (земља) украшава више од свију других и превазилази друге, тако исто и житељи који су на њој, јеванђелске и анђелске речи делима су извршили. А још виши и изванреднији је био неки божаствени промисао о овоме мужу (тј. деспоту Стефану), који од почетка чува од рода у род своја обећања онима који се боје његова имена. И као што је Аврам по обећању почекао 430 година, а још 40 да његово семе наследи земљу обећану, и као што реч каже: „Положи Бог страх и трепет Адамов на све зверове земаљске“, и лавови, осетивши непослушност Адамову, почеше јести људе, а Данила познавши да је по послушности Адам, (осетише) страх Адамов од овога, и примише (овога) више него Адама, јер је семе послушности. Такође и благочастивога цара Константина равноапостолнога сродства и плод од његова родитеља, опет на крају сачува се грана да испуни царско и апостолско дело, и да у изабранима сврши најизабраније, и дође време да ово стадо позна и пожели достољепна господина.
(14.) Прелазимо на родослов. Беше Конста1 (тј. Констанције Chlorus) велики, звани зелени, отац великога Константина, Муж по свему најкроткији, љубећи благочашће. Зато хришћане примаше, царствујући у Вретанији2 у оне године када Диоклецијан и Максимијан Еркулије, пошто су побили многе десетине тисућа хришћана, оставише царство и беху у простом животу, а Максимијан се на истоку одржа, а у њега мучитеља Константин Велики беше у таоштву. А Максенције у самом великом Риму цареваше.
(15.) Велики Конста роди три сина: Константина, Константија и Консту и кћер Константију, коју велики Константин даде Ликинију за жену, коме грчки део царства одели, јер слушаше о мучитељском рушењу и чињаше непријатељства. А овај Ликиније беше далматијски господин, родом Србин3, и роди од Константије сина Бела-Уроша, а Бела-Урош роди Техомила, а Техомил роди светога Симеона, а свети Симеон роди са супружницом три сина: Стефана, првовенчанога краља, и Вукана, великога кнеза, и Растка, после нареченога Саву, првога архиепископа српскога. Овај венча брата свога Стефана на краљевство. А Стефан краљ роди четири сина: Радослава, Владислава, Стефана и Предислава. И Стефан, дакле, би наречен Урош, по своме прадеду, и то је: рапави краљ. А овај роди два сина: Стефана и Милутина, бањскога краља. Милутин роди Константина и Стефана Дечанскога. А Дечански роди два сина: Душмана и Душана. А овај Душан преступи наредбе (границе) отаца својих и постави се самовласно цар. И роди сина Уроша, и Урош не имаде деце, и остаде та лоза без успомене.
(16.) А друга глава родослова (је ова). Вукан други син светога Симеона, а брат светог Саве, велики кнез, роди сина жупана Дмитра, а у светом иночком образу Давид. Овај Давид роди Вратислава кнеза. А Вратислав роди кнеза Вратка. А Вратко роди кћер Милицу. А ова постаде супруга великога кнеза Лазара и роди три сина: тј. великоименитога овога деспота Стефана, и Вука и Добровоја.
И много процвета та лоза. Да ли Константином, да ли и Ликинијем, није чудно. Јер Исак, рече, роди Рагуила, а Рагуил роди Зару, а Зара роди праведнога Јова. Погледај, колики цвет израсте Бог и овде Авраму и Исаку.
Напомене
- Податке о Констанцију Хлорусу, и осталим римским владарима, Константин је узео поглавито из Хронике Јована Зонаре.
- Вретанија, Британија.
- Ово повезивање немањићке династије са римским императорем Ликинијем, Константин је начинио према податку из Зонарине хронике, у којој се о Дачанима говори као о Србима, а како је и Ликиније био Дачанин, онда се и за њега говорило да је био родом Србин. (в. више о томе Р. Марић, Трагови грчких историчара у делима Константина Филозофа. Глас Српске академије наука 160, Београд 1946).