Поглавље 4
Повест о кнезу Лазару
(17.) Овде треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа та земља достојан плод себи, којим се много времена поносила не само као господином но као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Пошто је била та земља као пуста и као исушена чекаше да се напоји водом, и измењена многим гресима, удостојава се много, најбољег наследства.
Ово је онај велики и славни Лазар, коме је име као и сину његову. Јер он не беше у једном за похвалу, а у другом оскудан, нити се у овом истицао, а да се у оном побеђиваше, но у свему диван биваше, а да све остало оставим, јер је већина од онога што ћу ја рећи свима позната.
(18.) Да не буде више разлике цркава одсада, а тако је било пре, мислим од дана цара Стефана, званог Душана, и српска црква оцепи се од саборне цркве и тонула је у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ. А друго, исмаиљћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци, једне су одводили, друге заробљавали, друге пленили, друге клали, као огањ ломећи и све сатирући, гдегод се налажаху и увек се наметаху, и ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо ка јединоме који мења све. Прва брига њему (Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба, (брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је ствар незгодна. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ниједну ствар и одмах устроји да обе сестре (цркве) буду другарице себи1, које су већ много времена раздвојене једна од друге плакале. Има ли што веће код владара на земљи или шта је Богу угодније?
(19.) Када је ово добро утврдио, прелази на друге ствари, гдегод је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочастивих, где су једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле. и друго томе слично. Јер одавно је већ грчка држава (грчка војска) опадала, а Исмаиљћани су се умножавали и разлили, тако да су допрли чак и у западне крајеве, а имали су са собом и Персе. И да поближе ово изнесемо. Пре него што је подигнут Царски град (Цариград) и пре проповеди исмаиљћанске вере, беше неки владар именом Хиридан, који је владао облашћу између Персије и Јерменске, која се сада зове Ачамија. Пошто је био царски град подигнут, и после много времена када су цареви грчки опали у моћи, нађе се у царствујућем граду вођа споменутих крајева који владаше, завладавши грчком државом, а у име тога народа као најблагороднији и од царскога корена. А брат његов завлада у отачаству своме, који је персијски део, а хришћани су били обојица. Подигоше неки цара грчкога да иде на брата свога, у отаџбину своју, а он и пође са свом силом својом. Идући ужасаваше се, бојећи се брата свога. Када је он дошао до тих страна, цар ачамијски чувши то, положи на себе иночки образ и изишавши пешице сретне цара на извесном месту. А када је цар сазнао за то, и ко је он, наједном и он са коња сиђе и љубазно даде брату целов. Питаше га за узрок (оваквог поступка). Овај му одговори: „Каква ми је корист и добит да будем узрочник толиком крвопролићу? Отац наш умре, као и дедови и сви прародитељи. Свако зна да ћу и ја умрети. Син мој јединац, и он се од младости не брине за господство. Али због младости не може бити инок. Има наших манастира које саздаше наши оци у нашем народу. Дај му ове и писмено о томе, да се храни и ако хоћеш још што под цркву да приложиш. А остало дај коме хоћеш.“
А цар се умили и све учини по његовој вољи. Од тада чеда његова сина владаху својим земљама, служећи грчкој држави. Пошто су Исмаиљћани све више добијали превласт и освојили источне крајеве, освојише земље оне, па штавише и њихове владаоце примораше да одступе. Јаој! После овога синови званога Оркана, Сулимен, будући старији од вође ачамијског, праунука онога инока, узевши га са његовом војском, поведе га на запад, још за живота Орканова, по имену Сеидија, обећавши: што заузмемо, десети град даћу теби. И овај Сулимен пређе прво на Калипољско море и отвори пут осталима са Сеидијем, за цара Андроника, који је имао рат са братом2 својим. А умре Сулимен и Сеидија. А када је умро и Оркан. подиже се најмлађи син Орканов, звани Амурат, и покори врло многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и кидају, но (одлучи) или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и још да посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово овако. Међу војницима који су се борили пред (војском), беше неко веома благородан (Милош), кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (тј. Лазар) и они који су с њим увежу венцем мучеништва. Шта је било после овога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.
Ова битка била је године 689 (1389), месеца јунија 15. (дан). А он (Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваници, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима овим пределима Рахила плакала и не хтеде се утешити, не само због (побијене) деце своје, но због богоизабраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их (деце) нема3.
(20.) И он стиже у добростојећа и вечна (места), а да оставимо (његова) љубочасна здања цркава и манастира, пуштање заробљеника, и милостињу, која као из извора излива облик сваке врлине и извршење заповести.
(21.) У своме животу сазда тврде градове, сазда и звани Крушевац, у коме подиже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињанога сина свога (тј. деспота Стефана). Толико о томе.
Напомене
- Алузија на измирење српске цркве са византијском, које је извршено за време владе кнеза Лазара.
- У ствари са унуком.
- Пророк Јеремија (31, 15).